ГЛАСНИ САН О ПЕСМИ

ГЛАСНИ САН О ПЕСМИ

Песмо полетушо и крила на папиру

Слико, урамљена дисањем

Отворена неспокоју и танком миру

Песмо, нико те није видео

И већ си под језиком

Неразумљиви ваздух више

Песмо, ко да те напише.

Све што ти дајем довољно није

У сбоме уху све речи су најгласније

О, како те тражи кад те се отреса

Појац са властелиснког меса,

Дах да ти пољубе опет

Сувишне речи и слова

Певајући за светове и зубе

У плодној жижи разања изнова.

На испруженом језику већ си

Пре вечери сишла изненађеног маха

И док те тражим на пропалнцима нбаша два маха

Чудно се заљуљају шуме: нема те, где си?

ТАНКЕ ЕЛЕГИЈЕ

ТАНКЕ ЕЛЕГИЈЕ

У вечери елегије су танке ко беспотребно цвеће

Има љутњи које распирују корае док журе

Нисам обучен за параду, треба отићи на смеће

Много шта треба претражити из последње љуштуре.

Велики округли паркови. Шетам се ко без сенке

У тамном шибљу ветра. И овде некме семетам

Мислим на неке свадбе, хармонике и теревенке

Доле испод Дунава, галва се присећа ко сета

Изнад румена притца спрема се да одлети

Мењам расположења, ко марамице. Легнем на леву

Страну, устанем на десну. То се свети,

Ако немате ништа против. Сутра ћу ко плеву

Да проспем речи, јер треба да се чује

Хтели – не хтели: ћутња најбрже путује.

1961., 1987.

ЉУБИ БЛИЖЊЕГА

ЉУБИ БЛИЖЊЕГА

I

У име свих, себе, свога, свакога

У име свега, брега, ничега у име

У име глога, спаса, истини истога

У име тока, тека, истека река

У име света, века, у име лета

Клета љубву, ношена, отета

Небом сољена, усном гашена

Вођом мажена, с две две руке поражена

Махуно даха у препознавању света

У име поља и опкоља ти зрела

У име копна и срца ти хтела

У име гласа и раса ти смела

Љубав љубави љубављу узела

Келта убви, писана, потписана

Ваздухом нађена, ватром изненађена

Катаркама рођена, никад одгођена

Грлицо језика у светлсоти уклесана.

II

Љуби, љуби, усну пусту у сну

Усна што ти пружа оправдава ружа

Дужна сава на корак од ушћа

Јужна је постала љубав и најгушћа

Гружа од срца до бола духа

Ауби чело даха реченицом смелом

И речи исте кад се у цвет стисле

Љуби то врело подне, нова уздигнућа

Веровањем у сан рођењем изгласан

Љуби то чело даха реченицом смелом.

КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

На трави, брод од злата

На сенци, откључана врата

А тамо ко небски стањоли

Светлост и зелени стуб

На трави,

Лежао сам у звезданом дану

Ал шта се десило да је ниски спој

Сунца и кала личио на рану.

С беошачама у летњем бездану

- док су копнеле стазе и снегови,

Јо видех у танком раздању

Низ реку и кичму тегови.

У ћутању смо се испричали

Ко неразмне девојке

Плакали су вољени и невољени

Различито обојене стазе

Вечерима сумње надилазиле

Сметењаке кад нечујно газе.

23. фебруара 1961. Београд

НЕДОВРШЕН КРУГ

НЕДОВРШЕН КРУГ

Упорно вечерима бесови су тесни

Осветљени изнутра ко четинари

Упорне безочне речи и неумесни

Месечеви знаци, упорни лешинари

Непостиђени врискови упорно ккољу

Са звезданог стратишта олује

Упорно за жртве и крагује

Словенски мољу.

Ал шта су молитве док мозгови реже

Без фењера Диоген предвиђа

Уамљеност док се бескрај растеже

Отворен бол још нагну

О шта рећи после хиљаду лета

Које поживех у залеђености минуте

Избачен најзад без ветра и бурета

На неочекивана острва плуте.

12, фебруар 1961. Београд

ОКТОБАР

ОКТОБАР

О катарка више ни речи

Пре молитве коју ће лакмус бола да измеси

Октобарска лука је смрачена гримаса

На лицу које клечи.

Ничега да се сећам нећу

Сем лајања далеких паса,

Опевам једним криком

Лепоту исушеног класа.

Пустите да се врзмам њивама ко рашчупана луда

Да се вртим у круг од жбуна до жбуна

Лишен свега сем усана и даха

И не треба ми ни штап ни круна.

Наквашен лист отвара петељку жуту

А тамо доле капљица једна пада.

Само ће се зоре врзмати чисте по путу

Ко свете жене из проклетога град.

1959., 1987.

ЧИТЛУК

ЧИТЛУК

За чудо без корака иде сам,

До Кукљина је дошл ау сандалама.

Даље се у књизи земље осало пише,

Житлучке равни отвориће ускоро кише.

Пространство љубну све четити стране,

Певајући небом за мисли простране.

Изненађење симетрије ће да се врте

Око твога и мога несиметричног лица

Опет ће трагачи доба терет да упрте

Однеће жетву горку буна и неверица.

2.

Конопље зрење под челом,

Отвориће нас понашању смелом.

У смирај лета волећемо спасом

И речју под језиком, фрулом за појасом.

Саставите нас са рошеним гласом

Откривени смо изненађени велом

Следите тугу за мајчиним челом

Јер рођени смо у дисању огрубелом

3.

Над Моравом љуљале се љуљке

У избици читали смо шљунке

Планине су надносиле крило,

Сан чувале дворкиње виле.

Бескрај је у злату товарио кола,

Трепериле сенке без страха и бола

Кретали смо напред побауљке

Срцем само осмехнутог дола.

1959., 1987.

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

1.

Обала мирише на шљунак и со,

Ветар ситне звезде над Моравом тресе,

На сваког је од нас по један бол кидисо,

Године су нам још увек тесне.

Зарзала су још триста Јабучила,

Са сенкама смо продужили сваће,

И када смо плакали и смејали се у безнађе,

Велика Кола у злато нас крила.

2.

Сви очајници отишли. У мени

Бакар отопљава говор мирисом на вече,

Које отвара сјај отмени.

Далеке звекире у одсутнсоти јече.

За очај су нам премалена грла, речи

Прешироке, он храни се временом глувим.

Очајни светац пред грешником клечи

И кише измичу пре временом сувим.

3.

Певале рибе исте, потањо давни чамац

У белу крљушт – то речно заборавље.

И после свега исти, венчани самац

Са пулсом кад дише Поморавље.

Одакле долазе восјке у ово свитање слано

Са муњама модрим уместо ореола

Одакле питање строго осмехнутом страном?

Ветрови с хоризонта, одкле мирис смола?

4.

Ћутим. У тами звезда се љуља,

Двадесет друга година моја ко хармоника,

Чудна музика куља

Од зрења и непомирења. А реком шљунка вика.

Разређени су јауци изашли из коначишта

И кљују већ у збуњена грла

У прслој тами мога изворишта

Једна је звезда нечујно обамрла.

1959.

МОРАВСКА УСПАВАНКА

МОРАВСКА УСПАВАНКА

Ноћ се шуња, ноћ од риба преко вена

Простор кричи сав од себе изнад глава

Један мисао црни свитац спава, спава

Срце расло од слепила, од времена

И лахор се преокрену, змијски пуже

У зеници давни поглед магле ствара

Сова кљује, сећање ме свог разара

И тама се оправадава за недужне.

Уљуљкуј ме чедо песмо, лако-крепка

Свирај, свирај испод крви празновање

Реч ми смолна, горка, реч од лепка

Оком руди, да ли цвета, већ раздање?

И жишка ми пали раме растрзано

У мукама порађа се, раћа тама

Мрак ли неопипљив, неухватљив, небо слано

Бела птица – сан ли снежни у рукама.

И лепрша звезда сјајна, пророк света

У мени љубав рујна негде скрива

Месечина танким велом га покрива

Ноћ одмиче, ноћ замиче, ноћ уклета

Испод речи лежи говор неизречен

Отишо бих негде сада тршне главе

Поред жита, у крај дуба, крај Мораве

Трагом новим у светлости непоречен.

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

Из вира који светлост опонаша,

Леден се талог помиче у зденке,

И живот изрони без оченаша,

Ко висибаба први, плашећи се сенке.

Он има поглед занетога чтеца

Пред азбуком од шикнулих грана,

Он хода пуст ко милитва свеца,

Обрастао у пејзаж својих дана.

Из година да се излегну ватре

Треба се бацити без реда,

Без смисла, који уљуљкани снатре,

- Живимо једном преко реда!

Он је близак као уста гласу,

Извуцимо га из туђих непаца,

Ко после рођења са зрењем у стасу,

Високо жито синова до отаца!

1959.

НАПОН

НАПОН

1.

И би песма – гвожђе течно, неизречно

Ковачницом бели цветак расцветасе

Тама ћути, откида се подне кречно

Цвет порасте, не стижа га више сасе

Кућа трошна преображај нови прима

Обоји се зид румено пред гостима

Именима речи које чутња некад узе

На другом зиду нацртане суве сузе

Пред заносом тога трена певач преста

Заузеше звезде места

- Ледна реч се раскрављава, неко зове...

2.

И би песма – говор глушни, поћут звезде

Тамни ветар без помола

Ко раскршће, где се време, где се кола

Свемирска и људска сударају, где најезде

Одњихано јутро лиже, јутро роди

Скањерам се, ходе ноге, у даљине

Југ ме баца, север гледа – север броди

Према јужним пределима. Шум засине

Путањом над челом, над пределом

Где зри шума, тамно око, месечина.

3.

Непознатог клате стремени без мере,

Без несхватног лома. У дубини речи ржу

Јесење промене, варке, бруј, потере

Јагодње ми мисли на усне навржу.

Кипи киша, чутим облива опсена

Зора, вече, ноћ, маглина – исто роди

Кругови се понављају вечној води.

И задрхта песма од сна првржена

Дрво стоји у тишини, глчас се јавља

И би песма – говор глушни што наставља.

КОЊИЦА СНА

Предлом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шишти

Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.ж

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један јаук се у зубима пролама

И место тебе већ неко други збори.

1956.

ОПАКО СВИТАЊЕ

Сад куца у прозор страх, ломи се копље

Поноћи, висински стреме у време

Јата захукталих снова. Очеличено бреме

Бола салже се у снопље.

Јабука лета дозрева, мирише

Зној роса и пева цврчак у теби.

И ноћ се ко авет веша, неко сокове сише

Један мисоа си сву гралу проби.

Провири кроз окно, озебло сећање чека

Да с гране пред кућом зора ко звезда падне

У теби пустош свира и савија се река.

Речи као псето гадне.

Иза гумна шуња се вемили гост

И куца у прозор. Сва копља су разбацана

И црчак у теби пева, ас стрепи свака кост.

Свиће. На земљи умиру јата галоврана.

ТРАЖЕЊЕ ПУТА

Између пустог сна и собе међ стварима голе

Дворишта тесног и сунцокрета ко празници жути,

Тамо живи питање што руке га осоколе,

Пут тражи и мир прсуства слути.

Пут чекан са душом од сребра и биља

Звезде ниске, пастири што самују век,

Моравско сунце и поглед пун обиља

И трептај измаглице, говор несхваћен, мек.

О ружо и машто, заборав бучнога лета

Стресам гестове сврата, кретање сасвим тихо

И видим бубе и вртлог еу чворовима света

Насељеност што вуче опнасти вихор.

Кад поноћ истреса сан у рубовима сам био

Кад подне огањ пали, додиром дна кретох на горе

Сећања давног раста цепну љуску у којој си се крио

О, отвори ме раскрсницом кад књигом проговоре

Боса сазнања, заборав у цвету што је био.

1956., 1987.

СОНЕТ УСАМЉЕНОСТИ ПРОШЛЕ

За кожу усамљеност кад беше тесна

За вид ненасељен за огроман платна застор

За крпе очајања, сљуштене прегршти несна

Са дна се откида клобук, објави просор.

Не познах себе, за трен, не познаше ме људи,

Једино глас ми у глувим ушима оста

Ал видех отвори ме светлост исконска проста

Једноставност највишег Реда што жуди.

О, откровење се у стиху нађе,

Захвално, ево вам две мирне руке

Од вас хлеб и со примићу опет рађе

Под небом дивљим, темељом и подигнутом кровом

И млада киша трајаће у срцу новом

И спремаће душу устрепталу за славолуке.

1956., 1987.

СМРТ ИЛИ РОЂЕЊЕ

За игру знај једро кад пада

У блату догорева да ко у перју

И васионом љубав се опет искрада

Смрт или рођење биће у повечерју.

Реко, дуж себе прођи и претражи

Док житки још су извори. Ишљиве страсне

У јесен чују се једино кише гласне

И глас тврди ко хлеб од ражи.

Ја гледам прсте кад их сунце диже

То житом нов сок прође

И као псето преклањски корен глође

Тај дах ме сву ноћ лиже.

На раскрсницу дођох да вичем и ћутим.

У мени дан и грожђано врење,

Коњица јури и ко да битку слути.

У повечерју биће смрт или рођење.

СЛУТЊА

Можда је вихор с песмом и страхом

Утроба ваздуха што младунце рађа

Хорови ветра излазе из тамних лађа

И реч свака одлази с крахом.

Винути... винути птице у језгро помаме

У ноћ. У дуб. Где лепота је оружана зубом

Прастара немам с душом дивне даме

Ево је већ мирна пред кућним стубом.

Ако зароним језа тек што се дави

У тесној ноћи кад чује се времена мук.

Претходници јављају окршај прави.

Све звезде су затегнуте у лук.

У ИМЕ СНА

Оставите ноћ отворену, мисли рспете

На четири стране, у име себе и свих

Крв врела распрема горког рођења стих

И свуда по тами древне птице лете.

Пролази утробом ко параван спасоносно време

Човек је застао, путање даље воде,

Од недохода ходу, од хода до заспале воде

Да се отворе за виске приходе смене.

Гледај, варљивости, кроз танку завесу сна

Стрепње најтања нит налази ослонце чврсте,

Ко брдо тежак сан, јава непресушна,

Ветар вири кроз раширене прсте.

Улијте старом ораху у кореен новог сока,

Гласови птица и деце силазе срцу ближе,

Под трулим пањем лепљиви отров клиже,

Мера је дан и ноћ за тачку без узрока.

И тек на маргини по рукопису звезде упамте

О светлости, круг и орла велики лет,

Док месечине игром сенку и путеве прате

У души пожар, пропланак и Великог Сна сплет.

У јутра сићи јасан међ корале и људе

Ко травка скрит ил сламка за врхове света

Изговорити именаде у распрштелости конфета

Као камичак, жад или уличне шараде чудне.

Оставите ноћ отворену, мисли распете

На четири стране, у име себе и свих!

Крв нова распрема горког рођења стих,

И свуда по тами древне птице лете.

7. IX 1956.,1987.

17. XII 1955.

Ја сам био и јесам, али ако да то самба луда у мени игра, а ту, туђи кораци

Кроз мне кораци

Кроз мене крв прави кораке

Ја играм и стојим у месту

Зуби срасли, јер хоћу да лице

Ми буде мино – небески туч

Ја играм и све руке у мени играју

Све руке и дамари клобучају, али ја јесам миран

Тихо се семје нека нађена усна и оде, врати се

Али гледам и прсте не могу заиграти своје

Да се вину као извесни вихор. Балерине у наручју држим

Ја био сам и јесам и када луда игра престаје,

ја бежим, излазим у ноћ, да ме звезде стишају.

МОРАВКА

Ти девојко са лозом ћутње винове

Што отпорима стрепи и тихо пламти

А ливада сва рођења млека памти

Сва јутра испашена за зубе и рогве.

Ти девојко са морем жудња витих

Што као шкољка звоне у плими

А руке твоје - жеравица у зими

Не знају да су брежуљци неречени сеновити.

И реч да мора сићи са планине

До товјих стаза и цветни корали

Бисерни поглед израстао из тмине

Отвара браве кад жедни су посустали.

ШУМА

Посадио сам једну шуму у очима. Идем голим стазама,

Тада мој ашума дише. Онда ништа не видим: руке постају храстови и крше небо. Курјаци гладни ноћи кидају и довршавају звезде. Буљине целу ноћ траже сузе за своје крикове, а онда беже у понор ћутања.

Долази зора, гребе се и провлачи, чиц умивена плаим, очи су јој даљина. Тргнем се, око мене пролазе дрвета.

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

Дунав ваљ таласе, ја пружам руке што су ми доносиле свитања и умирања.

Како сам био четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим јутрима, како су дечаци плели осмех (као и сви дечаци) и били црвени од булки што су расле у очима! Ксако сам уривао руке у руке – беле као бели облаци изнад редно распеване косе, како сам тонуо низ дубоку обалу без дна, а шебоји мирисали, мирисали.

Она је то била, сва нежност, она што очима грли небо, а небо тоне у црне заливе.

Излази сва насмејана из воде, а сунце јој боји рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у свитање, она – једина на видику, врела од крви и све бржеи брже течемо као таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи, греха, далеко, даље...

Дижем очи. Јутро се појављује изнад трепавица, а мени изгледа да се руши склисура, да се камење скотрљава низ руке...

Био сам четврто лето гимназијалац, са немиром у данима, а дани су били отицања.

Понекад би се куле умиљавале облацима, а ја сам ћутао и пригушидаво све ветрове и све клавирске звуке. Скидао сам маску, просту од претварања и пио горке месечине. Траве су биле исувише далеко (бар тако ми се чинило).

Небо одваљивало азуре, вода их растварала, вирови се заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске таласе и шуме, снови се од капљица стишавали. А она...?

Био сам нешто старији и нешто мање тиши и можда се довољно разлога да у стварност померим руке.

Отишао сам у завичајне ливаде; у тиху песму уског колека да нађем стихове и боје. Остали су моји зелени и не баш случајни дани, горки и распевано лепи, можда и због тога што су Ђурђеве куле свакодневно тонуле и пркосиле, можда зато што су лађе и бордови сидрили и зно грођа показивало понекад јесен... можда.

„Омладина“ 1955.

МОРАВА

Немиром безбројних очију шара по небу

У совје прозирне образе уткива рибе, легне

Испод рођених брда и широко испружи руке

Замути се одједном и гори напуњена сунцем

Па полако небо пада а она се охлади у плаој

Марами и вече се прикрада са рукама од сенки

Онда буде дубока па се дан зацрни и разбије на дну

Ја сам пријатељ сељака са рукама коре и

Месечине и плени ме осмех Мораве на њиховим

Уснама кад буду годионе трешања и жита

Буљине закопају понеки крик у свод мрака

(док наслоњен на случајно стабло посматрам

Слике преброђеног дана) тополе се беласају

Као беле руке и шкољке постају месечине и ја

Осећам да дубока љубав у мени клија, баш и због

Тога што она понека покаже и зубе, када тек

Рођени дани пливају и даве се, и одлазе на раме

Зеленој обали пролећа

„Омладина“ 1955.

Кроз прозор гледати како се муња гађа

ххх

Кроз прозор гледати како се муња гађа

И густо се руно претвара у шуму црну

Нека се ветар у мукама порађа

Док кише певају и трну

ДРВО

Једно дрво од стакла путује

А ветар не разбија

Једно дрво постаје метла

Ветрова и путује

А вoда не бистри

Једно дрво постаје сплет

Претњи и за час израсте шума

А руже не падају

Под ударцима разбеснелог ветра

Над завичајем

Једно је дрво постало киша

ГОВОР

Немам рибе у устима

А ипак ћутим

Кроз дланове расте локвањ

И мирише небо

Вода се разигра

И постане самоћа

Усне после траже

Неке случајне таласе

Кроз прсте расте говор

Велики као ћутање

САНТЕ

Зашто размишљам о пољима

Запаљеним свитањем

Зашто размишљам о мостовима

Који због присуства неба теку плаву

Даљине не дају одговоре

Једино санте доба плове

Плове у недоглед

ПРОТИВ СЕНКИ

Лиснате, жуте, прозирне
Штуре, тамне и гладне
Провлаче се кроз дане и ноћи
Кроз пукоитне и ведрине
Седим у положају скитнице
Около пролазе путеви
Звездане стазе, рањена стопала
Сенке полако расту
Улизују се праху
Уклесана у ваздуху
Песма даљина
Као путоказ