четвртак, 13. август 2009.

петак, 03. јул 2009.

ПЕСМА: Чудно ривалство

ЧУДНО РИВАЛСТВО



О тачности у слици у слици, Матисово откриће,
изазов је добу.
Пикасо све ставља на пробу.

Код Гертруде Стејн у плавом салону,
загледа "Радост живљења"
боје слагања и противљења.

Али у истом салону,
уз плаво цвеће и појило коња,
Гле! - И "Госпођице из Авињона ",

што љути Матиса:
" Ја се не надмећем,
другим путем крећем".

Уз чашу абсинта,
њихов сусрет плави салон покрива
дискусија жива.

"Лакрдија " љути се Матис,
"Како вам потези вриште,
Где је ту исходиште?"

"Иберијска линија, да ли је увек жива?
Да ли се Ви, о керида маестро,
На тај начин шалите често".

Пикасо на лошем француском,
као да ломи кости,
упиње се у целости:

"Чујте, мон шер метр,
ни Моне, ни Гоген у оквиру свог стила,
не имађаху ни црне, ни шаренила".

"Не поричем", Матис се жести,
то је привид само.
Јаку боју суседна притиска:
црна даје смирење слици,
усред највећег вриска."

"Разбијам конвенције",
Шпанац виче до промуклости
помоћу Вапе тврдње о тачности"

Форме склапати
и растварати их поново,
у игри до крајњости натапоати,

У нечему се слажемо, Ви и ја,
то не би била уметничка слобода,
ако се максимално не одузме или не дода,

среда, 01. јул 2009.

ПЕСМА: Морава

МОРАВА

Немиром безбројних очију шара по небу,
у прозирне образе уткива рибе,
легне испод рођених брда,
испружених руку, замућена одједном
док гори напуњена сунцем.
Полако- небо се спушта
у плавој марами охлади се,
вече се прикрада са збиром сенки,
буде дубока
затамни ка дну.

Пријатељ људи сам са рукама од коре месечине
од трешања и жита.
Осмех на лицу мами
севање Мораве

Свод мрака и крик буљине понекад
посматрам и стабло крај обале,
слике тек прошлог дана,
Беласање топола подсећа на ветар.
Дубока љубав, верујем, исклијаће
кад се покажу и зуби.
Из крика и завеслаја
да се домогну путића
друге обале.

СЛИКА: Акт


Акт, акрилик и уље, 60х50, 2009.

СЛИКА: Девојчица


Девојчица, уље на платну, 100х70 цм, 1987.

субота, 27. јун 2009.

ФОТО ЗАПИС: 1992.

Милан Милић-Јапи, Јарослав Ђокић и Мирољуб Домазет испред атељеа Милана Ђокића

среда, 17. јун 2009.

ЕСЕЈ: О поетском казивању


О ПОЕТСКОМ КАЗИВАЊУ

Суштина препознавања песничког говора је у језику, у оном тесту, материјалу из којег песник обликује песму. Она је самосвојнија, уколико је више лична, а глас којим се она јавља је питање идентитета песника и песме.

По питању идентитета, песма је својеврсни глас из дубине. Она се јавља као одговор Творцу, на нечујно питање. У одговору учествује сва творевина, па и даље у сагледавању, докле мисао допире и осећање слути, до границе могућег, замишљеног, па и до фантастичног. Њен дијапазон је од тихог шапата, до најгласнијег урлика. Нису ли многи песници грмели, док су други имали глас једва чујан?

Било да узима мотиве из садашњости или прошлости, они се не исцрпљују, уколико се о њима на нов начин говори.

Времена су увек била тешка. Кад се Хелдерлин... питао: „Откуд песници у оскудно време­?“са правом забринутошћу, да ли су песници потребни свету, овакав, какав је. И данас се може поставити исто питање. Изгледа да су времена увек таква непрозирна, непрепознатљива, оскудна, да су песници на неки начин сувишни, али да им је теже, то значи да песници, не треба даћуте, већ да се боре и изборе за креацију, песму. А какав ће одјек она оставити, другп је питање.

И они то увек, и поново чине. Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј, са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.

СЛИКА: Младост и старост


акрилик наплатну, 102 х 81, 2009.