среда, 17. јун 2009.

ЕСЕЈ: О поетском казивању


О ПОЕТСКОМ КАЗИВАЊУ

Суштина препознавања песничког говора је у језику, у оном тесту, материјалу из којег песник обликује песму. Она је самосвојнија, уколико је више лична, а глас којим се она јавља је питање идентитета песника и песме.

По питању идентитета, песма је својеврсни глас из дубине. Она се јавља као одговор Творцу, на нечујно питање. У одговору учествује сва творевина, па и даље у сагледавању, докле мисао допире и осећање слути, до границе могућег, замишљеног, па и до фантастичног. Њен дијапазон је од тихог шапата, до најгласнијег урлика. Нису ли многи песници грмели, док су други имали глас једва чујан?

Било да узима мотиве из садашњости или прошлости, они се не исцрпљују, уколико се о њима на нов начин говори.

Времена су увек била тешка. Кад се Хелдерлин... питао: „Откуд песници у оскудно време­?“са правом забринутошћу, да ли су песници потребни свету, овакав, какав је. И данас се може поставити исто питање. Изгледа да су времена увек таква непрозирна, непрепознатљива, оскудна, да су песници на неки начин сувишни, али да им је теже, то значи да песници, не треба даћуте, већ да се боре и изборе за креацију, песму. А какав ће одјек она оставити, другп је питање.

И они то увек, и поново чине. Препознати свој глас у средишту проблема, збивања, тј, са Творцем, у сред безмерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у коштац, са тим тестом. И бити свој.

Нема коментара:

Постави коментар