понедељак, 21. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Цилус песама НОВИ ПОТЕЗИ из књиге изабраних и нових песама ИНЕ СВЕТЛОСТИ


НОВИ ПОТЕЗИ


НАСЛИКАН ПЛАЧ

Узвик милоште за две гугутке,

на грани пред кућом.

кисело им весеље у нецветнице

са врућом.

Ни мрве распршене

на цаклини паркета,

зар поглед на старински сто

да засмета.

Сећа се корак прхнули,

чело и небо смртном бојом

опточени,Бог дао, узео.

Ожалила, немо у затвореној кули.

Како самотно, и родила опет за утеху

златну јабуку у кући

отхранила овим рукама

у дан немогући.

Насликала плач пригушен

сузе без сведока.

Слика оживела, гледала је

знатижељно с оба ока.


ОПТОЧЕНИ РАЗГОВОРИ

Котрљају се слике, нога клима по снегу.

Прозеблих руку, уортачен снег, убацамо

грумење угља, зима дуга крије пребега.

Заноктице, ватру с падежима упознасмо.

Кућа с пунђом, нахерена, точи дрвенарија,

опчињени разговори, расчешљани с вечери,

ближи и даљи додири животворни сок, играрија

у отвореним вратима, чавао на стубу, еркери.

Сљуштени зид с паролом вуче у сјај,

Призор као на слици Де Хоха; унутрашње двориште,

Проте Матеје 23, ход стрепи, у давном граду дериште,

Гимназиски почетак, а звоник подупире бескрај.

Риба на тањиру, у прозорима скривено плаветнило.

У селидбе укрцана породица, несташе стазе завичајне,

Са оцем газиш чврсто, улица се, засењена, одужила;

Лак, с мајчиним осмехом, пред вратима прве тајне.


ПОКРЕТ НАДРЕАЛНИ

Расплину помамни стрк, док крије

се безазленост,у високом дрвећу, ћути.

На угловима улица тресе бат и сније

претње , лепрша стег уздигнути.

Ал штукну на врата нога, за њом

накострешене стрепње крстаре

Док даме за прсте држи, рука са мањом

отпорношћу црта кубизам за уличаре.

Не објашњавај сенку у цвећу, уз дуваре

недоследно иза рамена дирне

сазнање и чељуст у блату ,бар је

За памћење, док у пролазу вирне.

Једина извесност за хлеб насушни

и плен у шаци, после буктиње хвалне.

У предвојеној одаји за трен ослушни

разлучен покрет стране надреалне.


СТАРО ЈАЈЕ- ПИТАЊЕ

1

Са римских водоскока поглед ми сврну

у давни сјај пене и фигура, уз цеви.

Птичицe цвркут, у грању нешто протрну,

мимоиђе нa Фонтани ди Треви.

пљуштање и кораци, ка Тргу Навоне.

Неспокој слете пут Виа Апија,

Расути паркови и дрвеће на Пинчио, споне

Висока ограда и закључана капија.

Као да си пред њом ноћио, дневом диринчио

Немоћан у у странствовању, без својих уза.

Као да у хладу под дрвећем, шкргут штреца медуза,

а изгубио се, занемарен давни осмех мио,

2

Пред тобом слика мале постаје, у забити

завичаја стазе знане, са пуно детаља

кад се у њима мисао слила, до најтањих нити,

лик девојке у пролазу, као да се опет помаља.

Уз Мораву, у лишћу, које подгрева јесен,

у пролазу до бивше цркве, тишином занесен.

и ту се скрио у трави, нечујни извор.

На стени, крст је обасјан круг

и док у повратку журио сам римским улицама,

уз осмех на кривудавој стази, застао је стари друг.

3

У хотелу «Легационе» сјајна, жута врата

на њима се се у трену одслика двориште старо

заџиџио збор трубача, ветерана, па ломата

и свирка за свој грош, слуша их село са жаром.

Ал јурну час, букну дивљина,

у боју крштен у име Оца и Сина,

раздвоји војске, знање кад се кроји

спорне сугласнике дебела књига броји.

Мирис до немириса, на све се истаче

Мисао на стазама затегнута јаче

.Старе приче кад се Цариградом дели,

Десети век тек смо започели.

у вечерњој румени уз молитву се пели

Ка високој гори, барјаци и литије,

А горе небо ближе, ни земља даље нити је,

Нити се шта чује, док су у белом засели.

И док велеград у вечерњем руменилу одзвања

одмара се хор словенски далеко

и близу уз маскараде недоследно сања

велича куле и поглаваре, погледом попреко

Исток отвори око, у нејасни миг урања

Хорда пробуђена на питању камене стазе ниже

На балдахину збир жеља сања

На сред поља да ли је Исток или Запаад ближе.


СУСРЕТ У ЗЕЛЕНИЛУ

Ушетњи, ка плаветнилу, све хитнуто.

На истој стази, иза улице Лопе де Вега,

Сретали се у недељно јутро,

Два пријатеља – Маларме и Дега.

Опростите, господине Едгарде,

- скида шешир учтиво, песник ћутљиви.

Кад се чињенице јутра занемаре

због непотребне шкрипе, у којој сви

одсечци јутра путеве замрсе.

Треперања ил златног, како

га на челу осећам, у додиру врсне

пријемчивости зеленила, на поветарцу лаком.

Гле, шева споља, пут и радозналост кличе.

И миш, у подземном ризому, под кромпиром.

Дега се диви: Како код Вас стихови личе

На једноставну мисао под шеширом.

Часови одсутни, у споју са окружењем

Где се све слива, гледано са стране;

и прелива, сазнањем, док се том стазом пењем,

драги мој, господине Стефане.

Над понором идеја, Вам наклон дајем;

Ваше боје и линије, које се духом стичу...

- Маларме покретом показа, у немом покличу,

Неухватљив тај одраз, већ га разазнајем.


ЧЕОНИ ЗИД

Са првог јутарњег аутобуса

Сишао откључао врата јучерашњи

Живот и фиоке

Завиривао ушима

Под кревет ногама рукама

Ноктима напипавао жмарце

Има ли изгужваних сенки на сагу

Опушака потпетица мрвица

Да ли су зидови

У снове у змајеве пруге

У затегнуте погледе

Отиснути

Да ли су књиге стариле

Да ли су усправна сећања

Данило Ивановичу

Као туђе чељусти

Јиш на полицама

Уз морске зоре

Ћутиш док беласа

Ругање Христу од Гриневалда

Без оквира на чеоном зиду


КУБИСТИЧКА ЛУЛА

Феран Леже

Пуши лулу,

Топовски ди

Раствара облаке

Кроз цвеће лименки

С

Пикасом

Лула постаје камени лабуд

До немогућег,

Стој! Претерали смо.

Али само се тако отварају врата,

Мера је лула, ваздух и «Ротонда»

Буду једнако чврсти и меки,

Да се могу резати, чешљати

Лепотом

Чворноватих леђа.

Жорж Брак

Додаје док руком

Прихвата облик луле:

Важна су уста

А она без луле не могу.

Дакле, између једне и друге тачке

Простор ни дим ни уста,

Ка љубави и напетости,

Поприма облик једног и другог

Тај одсечак нежности.

Хуан Гри

С њом даље

Ротира.


ПРИЗОР

Клод Моне на одру своје

Прве жене гђе Камил Моне

У једом тренутку

Спустио је своје људско

И подигао сликарско око.

Угледао је

Прекрасне зелене сенке

Које објашњавају додир византијских

Икона.

И видео је

(Док је око њега кружио

Конац побожног шапата: Нечувено!)

У модрим печатима сан

У коме се Јаков бори

Са Божијим полсаником,

Тада се осетио одједном сасвим сам

Претрнуо...

На ивици страха расте стабло смелости,

Човек упире целог себе

Окруњен пултом победе,

Али

Оно што остане

Постаје простор уметности.

У страху тада

Бацио је црну оловку марке «Конте» -

И није је више подизао.


СУНЦЕ ВАН ГОГА

Savior soufrir sans se pleindre.

Велико сребрно сунце

Кроз тамнило брабантских скица,

Међу рударима Боринахе,

Међу ткачима, копачима.

У Хесту, у баркама

У Шевенингену, скоњима на насипу.

Велики златни котур у бразди, орач

У дубоком одлежавању лишћа, моји пријатељи

- Незграпне руке љуште кромпир, док нуде

Бразде нежности – видите ли

Одсјај у снегу као у бресквином цвету за Мова.

Исти покрет,

И никада довољно грануло у писмима,

О брате Тео, куда отићи.

Сунце живота

Сунце смрти

Сунце Арла и Овера – једно је!

У светлости изразити се,

Грч потеза, додир кроз никад сагледану

Тамницу, за лет чемпреса, бруј звездани,

Savior soufrir... живахно, док следиш природу

И кад је напушташ, настављаш на палети:

Зелено и црвено,

Ми смо без речи сликана површина,

Сунце, прстен у сведочењу боје.


ПОЛ СЕЗАН

Зато што није ушао у Бугероов салон,

Код Надира је, у Булевар Каписин 35,

Умањен као сликар.

Али он се још није вратио у Екс

Да би му се свакодневно

Насмешила Света Викторија.

Сваки уметник, од стидљивог је

Штофа скројен.

Нејасно присуство чисте планине,

Гледа је из дана у дан,

Као Хирошиге Фуџи,

И увк је у подножју

Пред нараштајем новог лишћа

На коленима

Зато, док скида борбизонски шешир

И одлаже ногаре,

Погледом мери; одсјај неба

На предметима назначити,

И мало париског плавог.

Тако у радној свакодневици старости,

А ја сам на почетку, јер

Зато што није ушао у Салон –

Отац модерног сликарства

Постаје роб у чворовома мисли.

Тек их кистом разрешава, и зато рад,

Страшни геније, мучи га као несташно дете пса,

И у несаници тера на никад сагледив мотив

Сликати – не Пусена,

Већ мисао пред њим.

Онако како би у теби

Поново проговорио.


КРИК ХАИМА СУТИНА

Сву ноћ је кричала

Беловрата гуска

Из детињства.

Кист је не додирује

Али њен крик

Пара утробу дечака,

Шири облике који неће у очи

Трза и скупља му прсте.

Улази у поре и боје јутра

Као у платно, без осмеха.

Као давни мужик из Вилне.

Његова је тежина

Тој гуски на врат засела.

Мрки момак Сутин

Против памћења

Ништа није могао.

Претварао се је крв

У боју, тај дивни, истегнути

Rouge vermillion у пресијавању.



СТРАЖИЛОВСКИ ПОТОК

Путник ли је, што те лако дирне

Кад сунчано поподне низ Карловце

слива трагове, тек анђеоски вирне

слово из споменара за основце.

Дунаво пуне обале незнано вуче,

Звоници у акварелном небу сјаје.

Понеко винском песмом се обуче,

И пред бандером тетураво застаје.

Невидљив, иза капија, гргољи доток

песми додаје топот кочија, уз вранца

куд се пењао путем уз стражиловски поток

Некада Бранко, уз смех дама и незнанца,

који се појавио опет

и са чашом се куца са свима и с' нама.


БРАНКО МИЉКОВИЋ

ПРОЛАЗИ БЕОГРАДОМ

Бранко Миљковић поред пијаце Бајлони шета.

Обухватан поглед, занесена фигура кораке ваља

Клоаком, где се свет у јутру помаља,

Крај великог зида, украј небосклона и мета.

Орфеј у рукавицама, одмахује руком, док силази

У доњи део града, низ калдрму и међе Балканске.

Поноћ одлази и враћа се, стварност као азил.

Ништа не умирује ватру изнутра, ни туге лањске.

Враћа се, Кнез Михајловом, у подне отвара врата

Редакције Видика, врлуда као сипа.

После дискусије ватромет, слово расипа

Пепео над главама, заваравање стигмата.

Већ је сишао до мензе, вечерња слико,

У сали знана лица, лик девојачки неухватљив,

С корпом хлеба и осмехом: пронашао сам те,

Дивна Еуридико,

Твоје присуство види само Орфеј, уз фрулу схватљив.

У висине уздиже неочекиване речи, нечујне звуке,

Пред закључаним вратима одмахује

Сутрашњи дан и бежи

Дубље у доње пределе, где је буди из смрти,

Да је нежне руке

Од стихова, придржавју на даху могућем,

У равнотежи.

недеља, 06. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Господ над војскама


ГОСПОД НАД ВОЈСКАМА


БЕЗ ДНА,

СА МЕЗГРЕ

Прислонисмо вид

Сан пута означен:

Ко са њима о зид,

Ко је камен бачен.

Распламса, изручи,

Са рамена гукне.

Са горњег опучи,

Са доњег умукне.

Из времна кљаста

Раслабљени чуче

Раби, граја тмаста,

Са дна нити вуче.

А жамор са мезгре,

Тихо љусци зукне.

Сљушти се до језгра,

И поново букне


KРУГ ДЕВЕТИ, ГЛАСНО

Срету Бошњаку

Ноћ каменом стазом и сенка гоља

Силази, на дохват: редослед појава такао

Врата следећа, седам велова иза постоља.

Сазнање, ни за педаљ се ниси примакао.

Седам заборава без застава, док безобличне

Стрше висине, украј несталих кула.

Седамдесетседам још ужаса, језичине ли невичне;

За историју ниче трава, књига јури Теодула.

Са дреком сеобе народа: исплажени, ал урамљени

Славом кнезови. Кавгом, изнад мача, гајдаши.

Тек, лествице у небосклоне, кораци усамљени;

Ал дођоше до воде, с пеном на устима, крсташи.

Украј путира, под убрусом се пуни

Од капи крви и вина, даљином дрхтај носе.

Пред најездом, уједоше се за речник Хуни;

На вараварско коље, извијен крстић, што се

У писмени задатак, пред Цариградом, тврдо

Отимље, нога без мере царске, жмурна ковина звекће.

Презир на главу, историја се сакри у брдо.

Допаде љута арамија, гађење на мараме брекће.

И све зби се, док нове огртаче, двадесети

Огрће век на плећа несмајнима; жилом у змајске

Отворе, у гробове сиђи, у круг девети,

Да оближе их вапај душе, некадашње рајске,

(као на сабљи, кад се оштрица искали).

С миром, поднеси то што одузима ти, местимично, ход,

Па кожа са језом, у поноре, Адамов сине, пали –

С анђелом искеживе образине, снује потоњи род.

Иза зеленог хлада вире. Неки од њих траже пуноћу

Житке смесе, док плови барка, са чудесима.

Шапат, који говори тобом, придржава јасноћу

Која ће вео по вео, за изданак да те прима.

С два пута, увек, са раскрђћа (обема цветна роса)

Усамљена, у доње одаје, где ли, ћутња се

наједном поклони.

Сувише ромор паде; мир с тобом, и благи

Поглед Христоса,

Пред понором – покуцај! Пред вратима – звони!


БЕЛИ КВАДРАТ

Откри ли се плач,изви нејасна нит?

Ридање, које зауставља кораке.

Травом, у понору, шар змијин, и скит

По ободу, уз молитвене зраке.

Уз зуј и претње, док просијава

Доња ивица моста од пепела.

Зелена грана на конопу спава,

Даљ и кућа без крова – ћела.

Собом узнесена, растрчава крок.

Шуштањем меша бат. У видно поље

Магли хоризонт, размешта ток,

У цокулама премешта постоље.

За слушно објашњење, пренесено,

Довољан доказ конзерве, затворен круг.

Мера течности равномерном тасу смрачене

Данге. И живопис по трагу, дуг.

Шта види степеник, кревет пришапне.

Жена на разгледници празног хотела.

У окну марама нејасна, а ушмрцне и запне

Бели квадрат, тишина, на белом – бела.


ПРЕД БИВШИМ ГРАДОМ

Пред прагом заустављена слика

Меша се и плови у мапи улица.

Прашином топот и рика,

Пред завесом и други клин

Плач Јеремијин,

Плач Рахиљин.

Сунце просијава

А бешумна трава.

Уз лица – огртачи, нејасне прилике.

Бивши град жестини се примаче;

Отворен простор у небу затрепери.

Чиме ли се ужас затрчава, јаче:

Не плачите јерусалимске кћери!

Беше ли још један са играчке рат

Чује ли те неутешни, сенком уроњени брат.

Испод пепела, међу цокулама одзвања,

Још заинтачен и запенушан бат.

Из парка једно се дрво клања,

Ви на ниским постољима, што славу

Узносите себи, зар не чујете, слушно вама

И неузвисло, што противно је вашим главама,

Господ над војскама.

Таласом жртвовани из даљина сричу

Књигу предисловија, до врха браде

И свакаквим, узносећи се послушањем, стичу

Пут, кад увијена прошлост у једну књигу стаде.

Рикну пошаст, ал у небу двери:

Не плачите, јерусалимске кћери!



ЈУТАРЊЕ, ЛАГАНО ТРГОМ

Горану Петровићу, роману

Опсада цркве Светог Спаса

У звоњави лишћа Трга Светог Саве

У невидљиву се кошуљицу обуче,

Промени с тишином ток, да поруку свуче

С небеса, и ван себе научи реке да справе

Трепераве потезе, замрљане у два маха.

Али с мрље, заустави је, нечујно,

С појцима у цркви, размештање праха.

Из основе од костију, молебни дашак бујно

Крене Тргом, увијен у руно светла;

Мало начетога мрака обујми нов ток,

Застане, и напише брзо посвету тла,

Везујући корен за изданке, сунчев проток.



ЛЕТО, ОБРУБ ЛИНИЈЕ

Драгану Хамовићу

И с прозора ми келије, обруб линије

У писању, меша се и с хоризонтом

Спаја у бели лист. Ту, сувишан, гледом пиније

Ваздух, засени те и весели Понтом.

Седи ли попут докона узла, с руном

И свлаком храњена мисао, са зарне обале

Метежа, што ратно се костреши, пуном

Тишином огласе се ретке стазе и сандале.

Зид ли додирну објашњење крепосно,

Главе ће саме, јасно, пожаром и јауком

У число расточења. Узалудно с тим науком

Кад се у Цариграду исцрпи све посно

И крену наопаким током. Кад ли ће из нити

Скрите, животворни, да сувом кориту исцеди млаз

Танки, с вером доток. Не треба крити

Тврдо што згази камен, а он благослови одраз.


ПУТ ИЗМИЦАЊА

Ивану В. Лалићу

Јесмо и болесни, Боже?

Знамо ли сагнути главу,

Зауставити сен трепераву,

Док се безакоња множе?

У пукотинама и на лештару,

Занемеше ли, растрзана чула?

Не протумачисмо из расула

Ни ход, у замену за песму стару.

За попевке у устима туђим,

Хартијама избељеним до пола,

Ни хладно грумење у левку раскола,

Од тмуше растурени и луђи.

У штурим основама, док се множе

По суватима да бацају сидра,

Расут пут, стакленици, троглава хидра;

Нејасан маглуштином стожер.

Боцкање језика уз листак,

Изгледом староставног свитка,

У засењености – болни свлак

Љуштуре, измицање ужитка.

Отворише ли се ганглије и споре,

Из ког дисање траје испод коже?

Необележене, зраком покоре

Незнане у звону, ни да се гложе.

Тачке на границама, обележише ли

У измицању различитост стања?

Не приметисмо, у ходу сталном, бели

Прамен маглен, пут измицања.