петак, 04. март 2011.

ПОЕЗИЈА: Седми трубач

СЕДМИ ТРУБАЧ


ЛЕТОПИСАЦ

Овде, жизн, от тебе, до мене;

Песни, тајном херувими не скрише.

Пером и белином се испунише

До светлости ове гласне тмине.

Овде, жизн, са укусом биља.

Овде, биље са укусом дима.

И корен му от дима поприма,

Живећемо у звезди обиља!

У трбуху потуца се душа,

У души се истањило чело.

Све је само офарбана тмуша,

Немам речи за ново опело?

Теби, од бола, од смола, речи клизе

Низ ветар туђ, неравномеран.

О, да ли недељом рај истеран

Слути давни плач и нове катаклизме.


ПРЕПОЗНАВАЊЕ ПРЕТКА

И кад у вајату стид, а зид у сванућу

Дан светка пламти у ћутњи

И кад сокол на руци себра… За пругу

Јуче узеше и стару дедовску кућу.

И кад из честара као шушну, светлуцну

У дан светоникољски, као руб где се крсти

Отац… И свих нас заједнички прсти

У повеље, у сеобе, у хајдучки затегнут скок,

Непознати преци, Србљем, на слемену

Чуваркућа, зидови од неба и прућа

Изистински

Усхтедну у сан и лук, а жижак шпиљски

Заљуља давно лето труба и позивара.

Просу се наука у поклич, закова

За часни крст.

Рубом ходиш ли са тамне стране?

Из недара сунце – дукат, шта да ти остане:

Благослов мајке, иницијал драгане.

Чувари светих тајни у хаљинама дугим

Пепео нам над главама историју пише

Све стазе газа кругом иза Кавказа

Садржан у лобањи под прагом

Носиш у срцу за грам познања више

Све препознате речи

Замахом и снагом.


СА ВРХА ДОНЖОН КУЛЕ

Летописац пише,

И глас утишан,

Пева са чауре свила.

Ко пехари, сјајни оклопници!

Лук и запето словесе

Мисао у топот однесе, донесе

У кљуну кроз решетку глас,

Да човек, муж и син праведни

И ликом без замерке

Кнез и образ величајни

Паде,

И да честитост којом брује ветри

Агарјанска рука посече.

И зато звона, јагањци облака брује

Од дана до дана

Од бездана шапутања

До Нотр Дама.

Летописац клону

И писаљка.

У оку му одсјај божура

Који се усправљаше

С даљине

Где цела војска замукну.

1989.


МАРГИТА ДЕВОЈКА

Без коњица

Три брата јунака

Без кондира

Маргита

Појила их вином и виделом

Ишетала без срна, сеница

У прстен јој осмех освануо

Моравом се коло опасало

Крушевац се ћутњом оклопио

Још је дуго са имена свитало

Милош, Иван, с науснице Милан

Три недосна у три крила

Бојо јарка из сна жива

Заковане, мој венчани дане!

Препознаје место одсутнога славља

Трава с крвцом заборав извезла

Ситан везак јунаку у ребра

Празне груди дашак с Подунавља

Пуно срце глава забораву

Пас и јаглук, без млада возара

Целу свиту уздарјем оправља

1989.


ЧИТАЊЕ ЗАПИСА

Из ветрове крви

Из корена

Уздах никли, братије

Лешанске и стјеничке удара у мраморну

1474. као валови.

Је ли то исти мрамор? - (док читам)

О, расточи нам уздахе у векове!

Уви нам (за памћење!) задњи грам сећања.

Шта остаде за љубав

Између две приближене капије?

Зар само

Стрела

Пуштена давно

Која се не зауставља

Ни у одјеку!

1989.


ПРИСТУП СТУДЕНИЦИ

Славку Чворовићу

Брестови монаси уздижу чела

У ноћ световњачку изнад понора слепих

Да опет подигнем очи изнад Радочела

Где трагом невиђајним скривено се крепих.

Пружен је мирис руже, у трену откривена

Лепота, да лије видело чува?

Ветар од јеле до јеле, од бора до бора дува

До срца кристала, бојом умивена.

Ако те пут нанесе овим крајем

Забуном питања, или невидљивим сјајем,

Потражи злато свитаца, сен далеког хода

Ктитора љубави ове, што скрушен камен зида.

Тајна се слуша од хода до недохода,

Пукла се скрама у светлости скида.

Дубоко увире време, ал се рађа вода,

Измењеност у новој трави оста,

Кад ноћ је, молитва тихо хода

И грумен се нови спаја у времена проста,

Зид кад заживи уз покуцај госта.


ВРАЋЕВШНИЦА

Иза ногоступа Србија тамна шума,

Где вршак копља свитне у тресак.

Помрачење иње стресе у дна безумна:

Ту мудрост неће у бљесак.

Просветљене вазнесе у сан смрзнут,

Мир патњу пришије народу ускомешану,

Закон ко челик с оклопа окрзнут,

Док храм пресветли зида у тихом послушању

У ћутњи приспелој, Радич, велики челник

Храм у красоти сплет мисли снива,

Што светлост укроји и због спаса се дарива…

Народ нам је постао невиделник.

Бели се камен, прст нека укаже

Времена увек биће на ивици силазака,

Реч нека светли – и тамница да нам помаже

Патњама краја нема, молитвама почетака:

Грехотни смо, о Боже, ал сие храм лепи,

У приношенију победоносац Георгије свети

Нек милошћу сачува нас, бојом дах нам укрепи,

Помени јаке, тек и најслабијег се сети


КРУШКА У ДАВИДОВИЦИ

Не остаде нам ништа

Испод празне крушке,

Ако су под њом јездили

Коњиц и оклоп у сан…

Не гледајте јој

Празне гране,

У цедилу њеном зид

И бивши олтар стане.

С јазије и листа запис

Небо кад наврати кратко,

Камен се чита ко рукопис:

А ЗОВОМ ВРАТКО

Време-звонар првог реда,

С подземним треском

Планина уједа.

Шта ли се откида

У песми са виса?

Кос се гласа, збриса

Из погледа…

Саплиће ме пустош,

Док прилазим

Тихој свечаности

Цркви која сваком

Читати се не да.


МИЛИЋИ, ТРОЈИЧКЕ ЗАДУШНИЦЕ, РАДОЧЕЛО

Светиславу Мандићу

Кроз високо повијену траву

Гробље старинско, редослед

Нахерених плоча, међу жунама, ћутке.

Завеслаји крошања мирис јестива,

Кораци, и главе нацуцуљене, мушке.

Србин задушни дан слави.

Пристају, распростиру, седе староставно

И бледи мирис воска поздраве пали,

Без жена, без плача, без прамца...

Где сам? Ћутња у слово покојника зажмури,

Скида се коруба праха, сјатили се преци

У диму ког кандило поји:

За душу Петра, Радохне, Станчула,

Радаила, сина му и још помјани всех...

Пиће везује очи, нога кад заскочи

Притече руци, помахниташе скривени вуци,

Цакташе напрсле плоче, јаукну

Празнина, склонише се уз кикот преци...

Потом клонулих мисли, у тмуши

Гега се братија која бурад суши.

У нејасноћи препуног стола

Чкиљаво светло, папирна икона

И лице домаћина које се угљарски зари...

Ко то беше? Комедијаши или коледари.

И већ јутро наш одлазак њуши,

Пут кога је попљувао асфалт,

Ваздух резни на хумус и клеку

Ко невидљива бол, до врха планине

Два сата хода, кроз средњи век...

А горе лествице усправно стоје,

Ништа их осим небеса не држи.


НЕПОЗНАТИ ЗОГРАФ

Кад ктитор лепорек у приношенију

На зиду остаде,

Сенке каравана осветлише боје.

Тад, рука ми паде у трептај:

Гле, кристал – то нисам

Ни зној потеза киста не памтим,

Ни мехуре сумње из авана посуте.

Ни за пиластром уздахе отмене

Ми, из просте поворке,

Заборав обалом

Мене, грешног, у незнању

У вис, по милости Вишњој…

Гледам дуго и најзад целов крадом

Ко лептиров додир

На дело које се оте

Спуштам…

Трагачи сна виде

У времену само изгребано откриће:

Прости Боже, (грчки текст)

(избрисано име)


СЕДМИ ТРУБАЧ

Ова реченица почиње страсно

Ова белина таји безгласно

Све невидљиво, речено, поречено.

У Паду диже се Човек

Кипућим ноктима на горе

Ћутњо, најлепши разговоре!

Плач јe испред и иза

Све што је виђено изблиза

Све мисли трагом обухвата

Сва дела из поколења блатна и златна

Сваког човека једно по једно

Што ум јаки, срце непрегледно

Виђено и невиђено

Да се види.

Још стоји урамљена рука

Последњег трубача за свечани чин

Последњи звук скривен промину

Заискри тмину,

Да се познамо

Да познамо себе.

Кроз речи прећутане, погрешне, рекле

Мислима, на стази недореченој отекле

Праведне се у искушењу стекле

Што долу видљиво

На срцу невидљиво

Понели смо бреме,

Макар једно охрабрење да лиши на дрво

Или то беше суочење прво.

Нека сам први у реду, или последњи

(О, сједињени у недогледу!)

Изједначили смо истим збиром

Заустављени густим превиром

Срце једино зна

Где дубина је, где прска зној у семе

Где се човек бори сам против себе

Мислима борба је против мишљених стрела

Од мисли гори утроба цела

Док лепота је дахом занемела.

Дрхтање моје није

Страх није срео двојника

Моје није да знам

Већ дрхтим због непознатог себе

Ког не могу да познам,

Један сам, а за мном и преда мном

У множини на босој нози:

“Боже, помози!”-пустињски вапај је последњег

У мени жедника.

Док се Добро као мајчин осмех

На једној страни открива

На другој је страни

Незнана спојем

Нит или тајна

Што мисли рањава или укива.

Покори се и веран буди

Што те снађе нек радост искре пробуди

Нек се у смеху зачуди

Мисао ће једна другу да пронађе

Прими на себе ништа не изнуди

Није све јано

Што се јасним гласом кроз стуб прашуме снађе

Буди оно што су пре тебе били људи

Прави ће закон свему да пресуди.

Опраштања нас воде у нова значења

Знано и незнано помешано као глас и јек

Храбро тек ко ће закорачити у нови век?

Отварају се странице за нова тумачења

Вера носи златно слово историји тек.

1984।


Ускоро излази књига изабранаих и нових песама Милана Ђокића "Ине Светлости" ово је један од сегмената.

Нема коментара:

Постави коментар