ПОЕЗИЈА: ПРЕДЗНАЦИ

СЛУТЊА

Можда је вихор с песмом и страхом

Утроба ваздуха што младунце рађа

Хорови ветра излазе из тамних лађа

И реч свака одлази с крахом.

Винути... винути птице у језгро помаме

У ноћ. У дуб. Где лепота је оружана зубом

Прастара неман с душом дивне даме

Ево је већ мирна пред кућним стубом.

Ако зароним језа тек што се дави

У тесној ноћи кад чује се времена мук.

Претходници јаваљају окршај први.

Све звезде су затегнуте у лук.

1956.

ОПАКО СВИТАЊЕ

Сад куца у прозор страх, ломи се копље

Поноћи, висински стреме у време

Јата захукталих снова. Очеличено бреме

Бола слаже се снопље.

Јабука лета дозрева, мирише

Зној ко роса и пева цврчак у теби.

И ноћ се као авет слути, неко сокове сише

Једна мисао ти сву главу проби.

Провири кроз окно, озебло сећање чека

Да с гране пред кућом зора ко звезда падне

У теби пустош свира и савија се река.

Речи као псето гадне.

Иза гумна шуња се немили гост

И куца у прозор. Сва копља су разбацана

И цврчак у теби пева, ал стрепи свака кост.

Свиће. На земљи умиру јата галоврана.

1957.

КОЊИЦА СНА

Пределом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шушти

Детињства које личи.

Ти од мехура и ветра што их дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један се јаук у зубима прелама

И место тебе већ неко други збори.

1956.

Ускоро излази књига изабраних и нових песама Милана Ђокића "Ине Светлости" Ово је уводни циклус.।