среда, 01. јул 2009.

ПЕСМА: Морава

МОРАВА

Немиром безбројних очију шара по небу,
у прозирне образе уткива рибе,
легне испод рођених брда,
испружених руку, замућена одједном
док гори напуњена сунцем.
Полако- небо се спушта
у плавој марами охлади се,
вече се прикрада са збиром сенки,
буде дубока
затамни ка дну.

Пријатељ људи сам са рукама од коре месечине
од трешања и жита.
Осмех на лицу мами
севање Мораве

Свод мрака и крик буљине понекад
посматрам и стабло крај обале,
слике тек прошлог дана,
Беласање топола подсећа на ветар.
Дубока љубав, верујем, исклијаће
кад се покажу и зуби.
Из крика и завеслаја
да се домогну путића
друге обале.

Нема коментара:

Постави коментар