За кожу
усамљеност кад беше тесна
За вид
ненасељен за огроман платна застор
За крпе
очајања, сљуштене прегршти несна
Са дна се
откида клобук, објави просор.
Не познах
себе, за трен, не познаше ме људи,
Једино глас
ми у глувим ушима оста
Ал видех
отвори ме светлост исконска проста
Једноставност
највишег Реда што жуди.
О, откровење
се у стиху нађе,
Захвално,
ево вам две мирне руке
Од вас хлеб
и со примићу опет рађе
Под небом
дивљим, темељом и подигнутом кровом
И млада киша
трајаће у срцу новом
И спремаће
душу устрепталу за славолуке.
1956., 1987.
Нема коментара:
Постави коментар