ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

Дунав ваљ таласе, ја пружам руке што су ми доносиле свитања и умирања.

Како сам био четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим јутрима, како су дечаци плели осмех (као и сви дечаци) и били црвени од булки што су расле у очима! Ксако сам уривао руке у руке – беле као бели облаци изнад редно распеване косе, како сам тонуо низ дубоку обалу без дна, а шебоји мирисали, мирисали.

Она је то била, сва нежност, она што очима грли небо, а небо тоне у црне заливе.

Излази сва насмејана из воде, а сунце јој боји рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у свитање, она – једина на видику, врела од крви и све бржеи брже течемо као таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи, греха, далеко, даље...

Дижем очи. Јутро се појављује изнад трепавица, а мени изгледа да се руши склисура, да се камење скотрљава низ руке...

Био сам четврто лето гимназијалац, са немиром у данима, а дани су били отицања.

Понекад би се куле умиљавале облацима, а ја сам ћутао и пригушидаво све ветрове и све клавирске звуке. Скидао сам маску, просту од претварања и пио горке месечине. Траве су биле исувише далеко (бар тако ми се чинило).

Небо одваљивало азуре, вода их растварала, вирови се заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске таласе и шуме, снови се од капљица стишавали. А она...?

Био сам нешто старији и нешто мање тиши и можда се довољно разлога да у стварност померим руке.

Отишао сам у завичајне ливаде; у тиху песму уског колека да нађем стихове и боје. Остали су моји зелени и не баш случајни дани, горки и распевано лепи, можда и због тога што су Ђурђеве куле свакодневно тонуле и пркосиле, можда зато што су лађе и бордови сидрили и зно грођа показивало понекад јесен... можда.

„Омладина“ 1955.