МОРАВА

Немиром безбројних очију шара по небу

У совје прозирне образе уткива рибе, легне

Испод рођених брда и широко испружи руке

Замути се одједном и гори напуњена сунцем

Па полако небо пада а она се охлади у плаој

Марами и вече се прикрада са рукама од сенки

Онда буде дубока па се дан зацрни и разбије на дну

Ја сам пријатељ сељака са рукама коре и

Месечине и плени ме осмех Мораве на њиховим

Уснама кад буду годионе трешања и жита

Буљине закопају понеки крик у свод мрака

(док наслоњен на случајно стабло посматрам

Слике преброђеног дана) тополе се беласају

Као беле руке и шкољке постају месечине и ја

Осећам да дубока љубав у мени клија, баш и због

Тога што она понека покаже и зубе, када тек

Рођени дани пливају и даве се, и одлазе на раме

Зеленој обали пролећа

„Омладина“ 1955.