КОЊИЦА СНА

Предлом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шишти

Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.ж

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један јаук се у зубима пролама

И место тебе већ неко други збори.

1956.