МОРАВСКА
УСПАВАНКА
Ноћ се шуња,
ноћ од риба преко вена
Простор кричи
сав од себе изнад глава
Један мисао
црни свитац спава, спава
Срце расло
од слепила, од времена
И лахор се
преокрену, змијски пуже
У зеници
давни поглед магле ствара
Сова кљује,
сећање ме свог разара
И тама се
оправадава за недужне.
Уљуљкуј ме
чедо песмо, лако-крепка
Свирај, свирај
испод крви празновање
Реч ми смолна,
горка, реч од лепка
Оком руди,
да ли цвета, већ раздање?
И жишка ми
пали раме растрзано
У мукама
порађа се, раћа тама
Мрак ли
неопипљив, неухватљив, небо слано
Бела птица
– сан ли снежни у рукама.
И лепрша
звезда сјајна, пророк света
У мени љубав
рујна негде скрива
Месечина
танким велом га покрива
Ноћ одмиче,
ноћ замиче, ноћ уклета
Испод речи
лежи говор неизречен
Отишо бих
негде сада тршне главе
Поред жита,
у крај дуба, крај Мораве
Трагом новим
у светлости непоречен.
Нема коментара:
Постави коментар