ОКТОБАР
О катарка
више ни речи
Пре молитве
коју ће лакмус бола да измеси
Октобарска
лука је смрачена гримаса
На лицу које
клечи.
Ничега да се
сећам нећу
Сем лајања
далеких паса,
Опевам једним
криком
Лепоту
исушеног класа.
Пустите да
се врзмам њивама ко рашчупана луда
Да се вртим
у круг од жбуна до жбуна
Лишен свега
сем усана и даха
И не треба
ми ни штап ни круна.
Наквашен
лист отвара петељку жуту
А тамо доле
капљица једна пада.
Само ће се
зоре врзмати чисте по путу
Ко свете жене
из проклетога град.
1959., 1987.
Нема коментара:
Постави коментар