КОЊИЦА СНА

Предлом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шишти

Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.ж

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један јаук се у зубима пролама

И место тебе већ неко други збори.

1956.

ОПАКО СВИТАЊЕ

Сад куца у прозор страх, ломи се копље

Поноћи, висински стреме у време

Јата захукталих снова. Очеличено бреме

Бола салже се у снопље.

Јабука лета дозрева, мирише

Зној роса и пева цврчак у теби.

И ноћ се ко авет веша, неко сокове сише

Један мисоа си сву гралу проби.

Провири кроз окно, озебло сећање чека

Да с гране пред кућом зора ко звезда падне

У теби пустош свира и савија се река.

Речи као псето гадне.

Иза гумна шуња се вемили гост

И куца у прозор. Сва копља су разбацана

И црчак у теби пева, ас стрепи свака кост.

Свиће. На земљи умиру јата галоврана.

ТРАЖЕЊЕ ПУТА

Између пустог сна и собе међ стварима голе

Дворишта тесног и сунцокрета ко празници жути,

Тамо живи питање што руке га осоколе,

Пут тражи и мир прсуства слути.

Пут чекан са душом од сребра и биља

Звезде ниске, пастири што самују век,

Моравско сунце и поглед пун обиља

И трептај измаглице, говор несхваћен, мек.

О ружо и машто, заборав бучнога лета

Стресам гестове сврата, кретање сасвим тихо

И видим бубе и вртлог еу чворовима света

Насељеност што вуче опнасти вихор.

Кад поноћ истреса сан у рубовима сам био

Кад подне огањ пали, додиром дна кретох на горе

Сећања давног раста цепну љуску у којој си се крио

О, отвори ме раскрсницом кад књигом проговоре

Боса сазнања, заборав у цвету што је био.

1956., 1987.

СОНЕТ УСАМЉЕНОСТИ ПРОШЛЕ

За кожу усамљеност кад беше тесна

За вид ненасељен за огроман платна застор

За крпе очајања, сљуштене прегршти несна

Са дна се откида клобук, објави просор.

Не познах себе, за трен, не познаше ме људи,

Једино глас ми у глувим ушима оста

Ал видех отвори ме светлост исконска проста

Једноставност највишег Реда што жуди.

О, откровење се у стиху нађе,

Захвално, ево вам две мирне руке

Од вас хлеб и со примићу опет рађе

Под небом дивљим, темељом и подигнутом кровом

И млада киша трајаће у срцу новом

И спремаће душу устрепталу за славолуке.

1956., 1987.

СМРТ ИЛИ РОЂЕЊЕ

За игру знај једро кад пада

У блату догорева да ко у перју

И васионом љубав се опет искрада

Смрт или рођење биће у повечерју.

Реко, дуж себе прођи и претражи

Док житки још су извори. Ишљиве страсне

У јесен чују се једино кише гласне

И глас тврди ко хлеб од ражи.

Ја гледам прсте кад их сунце диже

То житом нов сок прође

И као псето преклањски корен глође

Тај дах ме сву ноћ лиже.

На раскрсницу дођох да вичем и ћутим.

У мени дан и грожђано врење,

Коњица јури и ко да битку слути.

У повечерју биће смрт или рођење.

СЛУТЊА

Можда је вихор с песмом и страхом

Утроба ваздуха што младунце рађа

Хорови ветра излазе из тамних лађа

И реч свака одлази с крахом.

Винути... винути птице у језгро помаме

У ноћ. У дуб. Где лепота је оружана зубом

Прастара немам с душом дивне даме

Ево је већ мирна пред кућним стубом.

Ако зароним језа тек што се дави

У тесној ноћи кад чује се времена мук.

Претходници јављају окршај прави.

Све звезде су затегнуте у лук.

У ИМЕ СНА

Оставите ноћ отворену, мисли рспете

На четири стране, у име себе и свих

Крв врела распрема горког рођења стих

И свуда по тами древне птице лете.

Пролази утробом ко параван спасоносно време

Човек је застао, путање даље воде,

Од недохода ходу, од хода до заспале воде

Да се отворе за виске приходе смене.

Гледај, варљивости, кроз танку завесу сна

Стрепње најтања нит налази ослонце чврсте,

Ко брдо тежак сан, јава непресушна,

Ветар вири кроз раширене прсте.

Улијте старом ораху у кореен новог сока,

Гласови птица и деце силазе срцу ближе,

Под трулим пањем лепљиви отров клиже,

Мера је дан и ноћ за тачку без узрока.

И тек на маргини по рукопису звезде упамте

О светлости, круг и орла велики лет,

Док месечине игром сенку и путеве прате

У души пожар, пропланак и Великог Сна сплет.

У јутра сићи јасан међ корале и људе

Ко травка скрит ил сламка за врхове света

Изговорити именаде у распрштелости конфета

Као камичак, жад или уличне шараде чудне.

Оставите ноћ отворену, мисли распете

На четири стране, у име себе и свих!

Крв нова распрема горког рођења стих,

И свуда по тами древне птице лете.

7. IX 1956.,1987.

17. XII 1955.

Ја сам био и јесам, али ако да то самба луда у мени игра, а ту, туђи кораци

Кроз мне кораци

Кроз мене крв прави кораке

Ја играм и стојим у месту

Зуби срасли, јер хоћу да лице

Ми буде мино – небески туч

Ја играм и све руке у мени играју

Све руке и дамари клобучају, али ја јесам миран

Тихо се семје нека нађена усна и оде, врати се

Али гледам и прсте не могу заиграти своје

Да се вину као извесни вихор. Балерине у наручју држим

Ја био сам и јесам и када луда игра престаје,

ја бежим, излазим у ноћ, да ме звезде стишају.

МОРАВКА

Ти девојко са лозом ћутње винове

Што отпорима стрепи и тихо пламти

А ливада сва рођења млека памти

Сва јутра испашена за зубе и рогве.

Ти девојко са морем жудња витих

Што као шкољка звоне у плими

А руке твоје - жеравица у зими

Не знају да су брежуљци неречени сеновити.

И реч да мора сићи са планине

До товјих стаза и цветни корали

Бисерни поглед израстао из тмине

Отвара браве кад жедни су посустали.

ШУМА

Посадио сам једну шуму у очима. Идем голим стазама,

Тада мој ашума дише. Онда ништа не видим: руке постају храстови и крше небо. Курјаци гладни ноћи кидају и довршавају звезде. Буљине целу ноћ траже сузе за своје крикове, а онда беже у понор ћутања.

Долази зора, гребе се и провлачи, чиц умивена плаим, очи су јој даљина. Тргнем се, око мене пролазе дрвета.

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

Дунав ваљ таласе, ја пружам руке што су ми доносиле свитања и умирања.

Како сам био четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим јутрима, како су дечаци плели осмех (као и сви дечаци) и били црвени од булки што су расле у очима! Ксако сам уривао руке у руке – беле као бели облаци изнад редно распеване косе, како сам тонуо низ дубоку обалу без дна, а шебоји мирисали, мирисали.

Она је то била, сва нежност, она што очима грли небо, а небо тоне у црне заливе.

Излази сва насмејана из воде, а сунце јој боји рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у свитање, она – једина на видику, врела од крви и све бржеи брже течемо као таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи, греха, далеко, даље...

Дижем очи. Јутро се појављује изнад трепавица, а мени изгледа да се руши склисура, да се камење скотрљава низ руке...

Био сам четврто лето гимназијалац, са немиром у данима, а дани су били отицања.

Понекад би се куле умиљавале облацима, а ја сам ћутао и пригушидаво све ветрове и све клавирске звуке. Скидао сам маску, просту од претварања и пио горке месечине. Траве су биле исувише далеко (бар тако ми се чинило).

Небо одваљивало азуре, вода их растварала, вирови се заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске таласе и шуме, снови се од капљица стишавали. А она...?

Био сам нешто старији и нешто мање тиши и можда се довољно разлога да у стварност померим руке.

Отишао сам у завичајне ливаде; у тиху песму уског колека да нађем стихове и боје. Остали су моји зелени и не баш случајни дани, горки и распевано лепи, можда и због тога што су Ђурђеве куле свакодневно тонуле и пркосиле, можда зато што су лађе и бордови сидрили и зно грођа показивало понекад јесен... можда.

„Омладина“ 1955.

МОРАВА

Немиром безбројних очију шара по небу

У совје прозирне образе уткива рибе, легне

Испод рођених брда и широко испружи руке

Замути се одједном и гори напуњена сунцем

Па полако небо пада а она се охлади у плаој

Марами и вече се прикрада са рукама од сенки

Онда буде дубока па се дан зацрни и разбије на дну

Ја сам пријатељ сељака са рукама коре и

Месечине и плени ме осмех Мораве на њиховим

Уснама кад буду годионе трешања и жита

Буљине закопају понеки крик у свод мрака

(док наслоњен на случајно стабло посматрам

Слике преброђеног дана) тополе се беласају

Као беле руке и шкољке постају месечине и ја

Осећам да дубока љубав у мени клија, баш и због

Тога што она понека покаже и зубе, када тек

Рођени дани пливају и даве се, и одлазе на раме

Зеленој обали пролећа

„Омладина“ 1955.

Кроз прозор гледати како се муња гађа

ххх

Кроз прозор гледати како се муња гађа

И густо се руно претвара у шуму црну

Нека се ветар у мукама порађа

Док кише певају и трну

ДРВО

Једно дрво од стакла путује

А ветар не разбија

Једно дрво постаје метла

Ветрова и путује

А вoда не бистри

Једно дрво постаје сплет

Претњи и за час израсте шума

А руже не падају

Под ударцима разбеснелог ветра

Над завичајем

Једно је дрво постало киша

ГОВОР

Немам рибе у устима

А ипак ћутим

Кроз дланове расте локвањ

И мирише небо

Вода се разигра

И постане самоћа

Усне после траже

Неке случајне таласе

Кроз прсте расте говор

Велики као ћутање

САНТЕ

Зашто размишљам о пољима

Запаљеним свитањем

Зашто размишљам о мостовима

Који због присуства неба теку плаву

Даљине не дају одговоре

Једино санте доба плове

Плове у недоглед

ПРОТИВ СЕНКИ

Лиснате, жуте, прозирне
Штуре, тамне и гладне
Провлаче се кроз дане и ноћи
Кроз пукоитне и ведрине
Седим у положају скитнице
Около пролазе путеви
Звездане стазе, рањена стопала
Сенке полако расту
Улизују се праху
Уклесана у ваздуху
Песма даљина
Као путоказ