ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

Из вира који светлост опонаша,

Леден се талог помиче у зденке,

И живот изрони без оченаша,

Ко висибаба први, плашећи се сенке.

Он има поглед занетога чтеца

Пред азбуком од шикнулих грана,

Он хода пуст ко милитва свеца,

Обрастао у пејзаж својих дана.

Из година да се излегну ватре

Треба се бацити без реда,

Без смисла, који уљуљкани снатре,

- Живимо једном преко реда!

Он је близак као уста гласу,

Извуцимо га из туђих непаца,

Ко после рођења са зрењем у стасу,

Високо жито синова до отаца!

1959.

НАПОН

НАПОН

1.

И би песма – гвожђе течно, неизречно

Ковачницом бели цветак расцветасе

Тама ћути, откида се подне кречно

Цвет порасте, не стижа га више сасе

Кућа трошна преображај нови прима

Обоји се зид румено пред гостима

Именима речи које чутња некад узе

На другом зиду нацртане суве сузе

Пред заносом тога трена певач преста

Заузеше звезде места

- Ледна реч се раскрављава, неко зове...

2.

И би песма – говор глушни, поћут звезде

Тамни ветар без помола

Ко раскршће, где се време, где се кола

Свемирска и људска сударају, где најезде

Одњихано јутро лиже, јутро роди

Скањерам се, ходе ноге, у даљине

Југ ме баца, север гледа – север броди

Према јужним пределима. Шум засине

Путањом над челом, над пределом

Где зри шума, тамно око, месечина.

3.

Непознатог клате стремени без мере,

Без несхватног лома. У дубини речи ржу

Јесење промене, варке, бруј, потере

Јагодње ми мисли на усне навржу.

Кипи киша, чутим облива опсена

Зора, вече, ноћ, маглина – исто роди

Кругови се понављају вечној води.

И задрхта песма од сна првржена

Дрво стоји у тишини, глчас се јавља

И би песма – говор глушни што наставља.

КОЊИЦА СНА

Предлом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шишти

Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.ж

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један јаук се у зубима пролама

И место тебе већ неко други збори.

1956.

ОПАКО СВИТАЊЕ

Сад куца у прозор страх, ломи се копље

Поноћи, висински стреме у време

Јата захукталих снова. Очеличено бреме

Бола салже се у снопље.

Јабука лета дозрева, мирише

Зној роса и пева цврчак у теби.

И ноћ се ко авет веша, неко сокове сише

Један мисоа си сву гралу проби.

Провири кроз окно, озебло сећање чека

Да с гране пред кућом зора ко звезда падне

У теби пустош свира и савија се река.

Речи као псето гадне.

Иза гумна шуња се вемили гост

И куца у прозор. Сва копља су разбацана

И црчак у теби пева, ас стрепи свака кост.

Свиће. На земљи умиру јата галоврана.

ТРАЖЕЊЕ ПУТА

Између пустог сна и собе међ стварима голе

Дворишта тесног и сунцокрета ко празници жути,

Тамо живи питање што руке га осоколе,

Пут тражи и мир прсуства слути.

Пут чекан са душом од сребра и биља

Звезде ниске, пастири што самују век,

Моравско сунце и поглед пун обиља

И трептај измаглице, говор несхваћен, мек.

О ружо и машто, заборав бучнога лета

Стресам гестове сврата, кретање сасвим тихо

И видим бубе и вртлог еу чворовима света

Насељеност што вуче опнасти вихор.

Кад поноћ истреса сан у рубовима сам био

Кад подне огањ пали, додиром дна кретох на горе

Сећања давног раста цепну љуску у којој си се крио

О, отвори ме раскрсницом кад књигом проговоре

Боса сазнања, заборав у цвету што је био.

1956., 1987.

СОНЕТ УСАМЉЕНОСТИ ПРОШЛЕ

За кожу усамљеност кад беше тесна

За вид ненасељен за огроман платна застор

За крпе очајања, сљуштене прегршти несна

Са дна се откида клобук, објави просор.

Не познах себе, за трен, не познаше ме људи,

Једино глас ми у глувим ушима оста

Ал видех отвори ме светлост исконска проста

Једноставност највишег Реда што жуди.

О, откровење се у стиху нађе,

Захвално, ево вам две мирне руке

Од вас хлеб и со примићу опет рађе

Под небом дивљим, темељом и подигнутом кровом

И млада киша трајаће у срцу новом

И спремаће душу устрепталу за славолуке.

1956., 1987.

СМРТ ИЛИ РОЂЕЊЕ

За игру знај једро кад пада

У блату догорева да ко у перју

И васионом љубав се опет искрада

Смрт или рођење биће у повечерју.

Реко, дуж себе прођи и претражи

Док житки још су извори. Ишљиве страсне

У јесен чују се једино кише гласне

И глас тврди ко хлеб од ражи.

Ја гледам прсте кад их сунце диже

То житом нов сок прође

И као псето преклањски корен глође

Тај дах ме сву ноћ лиже.

На раскрсницу дођох да вичем и ћутим.

У мени дан и грожђано врење,

Коњица јури и ко да битку слути.

У повечерју биће смрт или рођење.