У издању Поетикума, изашла је књига хаику поезије Милана Ђокића. У књизи је објављено сто одабраних хаику песама, који су остали у рукопису за овим великим уметником.
Из рецензија:
Живот Милана Ђокића означавају укрштаји биографске ас-кезе и раскошног стваралачког дара. Има уметника који су, ду-хом већма будни над отвореном књигом света, спустили светло истине на нашу стварност, отворили њене шифре и разумели је, а да се њених практичних страна готово нису ни дотакли.
С погледом на свет иза света, далек за утицаје духовне кратко-видости окружења, у привидној самоизолацији, Ђокић је ство-рио изузетно дело. Ова књига изабраних хаику песама сугестивно сведочи о његовој способности превођења видљивог у простор језика и обрнуто. У овој неамбициозној лирици непосредности налазимо удружене доказе Ђокићевог великог ликовњачког и књижевног умећа, али и његовог уверења да је творачки акт најбоља одбрана смисла.
Дејан Алексић
Пред читаоцима је књига хаику песама Милана Ђокића, чији су рукописи, срећом, остали нетакнути ватром и на време пронађени међу спаљеним и влагом опхрваним материјалом у из-горелом уметниковом атељеу. Део песама је аутор сам повезао и насловио насловом овог избора, а већи део се налазио на ли-стовима исписан или откуцан на писаћој машини. Књига је и плод договора чувара светлости који је пао једног сунчаног ја-нуарског дана уз присуство видимих и невидимих сведока.
Александар Марић
олуја у планини
за Ненада Бургића (1952-1990)
Модра планина.
Сјури се вода
Уз хук и шапат.
Цоктање блата.
Уз шкрипу врата уђе,
Покисли фењер.
Мрмор гласова
По путу јуре баре
Оде грмљавина.
Висок бор!
Над њим планина и
Невидљив пут.
Над шумом Месец,
Палидрвце у бари.
Тишина капље.
Размишљам тише,
Завичај ми пред очима,
И, суза.
Како завичај мирише!
Седим у соби сам –
Далеко!
Пут одлази, док
Путници с теретом
Остају као нит.
Нема коментара:
Постави коментар