ГЛАСНИ САН О ПЕСМИ

ГЛАСНИ САН О ПЕСМИ

Песмо полетушо и крила на папиру

Слико, урамљена дисањем

Отворена неспокоју и танком миру

Песмо, нико те није видео

И већ си под језиком

Неразумљиви ваздух више

Песмо, ко да те напише.

Све што ти дајем довољно није

У сбоме уху све речи су најгласније

О, како те тражи кад те се отреса

Појац са властелиснког меса,

Дах да ти пољубе опет

Сувишне речи и слова

Певајући за светове и зубе

У плодној жижи разања изнова.

На испруженом језику већ си

Пре вечери сишла изненађеног маха

И док те тражим на пропалнцима нбаша два маха

Чудно се заљуљају шуме: нема те, где си?

ТАНКЕ ЕЛЕГИЈЕ

ТАНКЕ ЕЛЕГИЈЕ

У вечери елегије су танке ко беспотребно цвеће

Има љутњи које распирују корае док журе

Нисам обучен за параду, треба отићи на смеће

Много шта треба претражити из последње љуштуре.

Велики округли паркови. Шетам се ко без сенке

У тамном шибљу ветра. И овде некме семетам

Мислим на неке свадбе, хармонике и теревенке

Доле испод Дунава, галва се присећа ко сета

Изнад румена притца спрема се да одлети

Мењам расположења, ко марамице. Легнем на леву

Страну, устанем на десну. То се свети,

Ако немате ништа против. Сутра ћу ко плеву

Да проспем речи, јер треба да се чује

Хтели – не хтели: ћутња најбрже путује.

1961., 1987.

ЉУБИ БЛИЖЊЕГА

ЉУБИ БЛИЖЊЕГА

I

У име свих, себе, свога, свакога

У име свега, брега, ничега у име

У име глога, спаса, истини истога

У име тока, тека, истека река

У име света, века, у име лета

Клета љубву, ношена, отета

Небом сољена, усном гашена

Вођом мажена, с две две руке поражена

Махуно даха у препознавању света

У име поља и опкоља ти зрела

У име копна и срца ти хтела

У име гласа и раса ти смела

Љубав љубави љубављу узела

Келта убви, писана, потписана

Ваздухом нађена, ватром изненађена

Катаркама рођена, никад одгођена

Грлицо језика у светлсоти уклесана.

II

Љуби, љуби, усну пусту у сну

Усна што ти пружа оправдава ружа

Дужна сава на корак од ушћа

Јужна је постала љубав и најгушћа

Гружа од срца до бола духа

Ауби чело даха реченицом смелом

И речи исте кад се у цвет стисле

Љуби то врело подне, нова уздигнућа

Веровањем у сан рођењем изгласан

Љуби то чело даха реченицом смелом.

КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

КАЛЕМЕГДАНСКЕ ИМПРЕСИЈЕ

На трави, брод од злата

На сенци, откључана врата

А тамо ко небски стањоли

Светлост и зелени стуб

На трави,

Лежао сам у звезданом дану

Ал шта се десило да је ниски спој

Сунца и кала личио на рану.

С беошачама у летњем бездану

- док су копнеле стазе и снегови,

Јо видех у танком раздању

Низ реку и кичму тегови.

У ћутању смо се испричали

Ко неразмне девојке

Плакали су вољени и невољени

Различито обојене стазе

Вечерима сумње надилазиле

Сметењаке кад нечујно газе.

23. фебруара 1961. Београд

НЕДОВРШЕН КРУГ

НЕДОВРШЕН КРУГ

Упорно вечерима бесови су тесни

Осветљени изнутра ко четинари

Упорне безочне речи и неумесни

Месечеви знаци, упорни лешинари

Непостиђени врискови упорно ккољу

Са звезданог стратишта олује

Упорно за жртве и крагује

Словенски мољу.

Ал шта су молитве док мозгови реже

Без фењера Диоген предвиђа

Уамљеност док се бескрај растеже

Отворен бол још нагну

О шта рећи после хиљаду лета

Које поживех у залеђености минуте

Избачен најзад без ветра и бурета

На неочекивана острва плуте.

12, фебруар 1961. Београд

ОКТОБАР

ОКТОБАР

О катарка више ни речи

Пре молитве коју ће лакмус бола да измеси

Октобарска лука је смрачена гримаса

На лицу које клечи.

Ничега да се сећам нећу

Сем лајања далеких паса,

Опевам једним криком

Лепоту исушеног класа.

Пустите да се врзмам њивама ко рашчупана луда

Да се вртим у круг од жбуна до жбуна

Лишен свега сем усана и даха

И не треба ми ни штап ни круна.

Наквашен лист отвара петељку жуту

А тамо доле капљица једна пада.

Само ће се зоре врзмати чисте по путу

Ко свете жене из проклетога град.

1959., 1987.

ЧИТЛУК

ЧИТЛУК

За чудо без корака иде сам,

До Кукљина је дошл ау сандалама.

Даље се у књизи земље осало пише,

Житлучке равни отвориће ускоро кише.

Пространство љубну све четити стране,

Певајући небом за мисли простране.

Изненађење симетрије ће да се врте

Око твога и мога несиметричног лица

Опет ће трагачи доба терет да упрте

Однеће жетву горку буна и неверица.

2.

Конопље зрење под челом,

Отвориће нас понашању смелом.

У смирај лета волећемо спасом

И речју под језиком, фрулом за појасом.

Саставите нас са рошеним гласом

Откривени смо изненађени велом

Следите тугу за мајчиним челом

Јер рођени смо у дисању огрубелом

3.

Над Моравом љуљале се љуљке

У избици читали смо шљунке

Планине су надносиле крило,

Сан чувале дворкиње виле.

Бескрај је у злату товарио кола,

Трепериле сенке без страха и бола

Кретали смо напред побауљке

Срцем само осмехнутог дола.

1959., 1987.

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

1.

Обала мирише на шљунак и со,

Ветар ситне звезде над Моравом тресе,

На сваког је од нас по један бол кидисо,

Године су нам још увек тесне.

Зарзала су још триста Јабучила,

Са сенкама смо продужили сваће,

И када смо плакали и смејали се у безнађе,

Велика Кола у злато нас крила.

2.

Сви очајници отишли. У мени

Бакар отопљава говор мирисом на вече,

Које отвара сјај отмени.

Далеке звекире у одсутнсоти јече.

За очај су нам премалена грла, речи

Прешироке, он храни се временом глувим.

Очајни светац пред грешником клечи

И кише измичу пре временом сувим.

3.

Певале рибе исте, потањо давни чамац

У белу крљушт – то речно заборавље.

И после свега исти, венчани самац

Са пулсом кад дише Поморавље.

Одакле долазе восјке у ово свитање слано

Са муњама модрим уместо ореола

Одакле питање строго осмехнутом страном?

Ветрови с хоризонта, одкле мирис смола?

4.

Ћутим. У тами звезда се љуља,

Двадесет друга година моја ко хармоника,

Чудна музика куља

Од зрења и непомирења. А реком шљунка вика.

Разређени су јауци изашли из коначишта

И кљују већ у збуњена грла

У прслој тами мога изворишта

Једна је звезда нечујно обамрла.

1959.

МОРАВСКА УСПАВАНКА

МОРАВСКА УСПАВАНКА

Ноћ се шуња, ноћ од риба преко вена

Простор кричи сав од себе изнад глава

Један мисао црни свитац спава, спава

Срце расло од слепила, од времена

И лахор се преокрену, змијски пуже

У зеници давни поглед магле ствара

Сова кљује, сећање ме свог разара

И тама се оправадава за недужне.

Уљуљкуј ме чедо песмо, лако-крепка

Свирај, свирај испод крви празновање

Реч ми смолна, горка, реч од лепка

Оком руди, да ли цвета, већ раздање?

И жишка ми пали раме растрзано

У мукама порађа се, раћа тама

Мрак ли неопипљив, неухватљив, небо слано

Бела птица – сан ли снежни у рукама.

И лепрша звезда сјајна, пророк света

У мени љубав рујна негде скрива

Месечина танким велом га покрива

Ноћ одмиче, ноћ замиче, ноћ уклета

Испод речи лежи говор неизречен

Отишо бих негде сада тршне главе

Поред жита, у крај дуба, крај Мораве

Трагом новим у светлости непоречен.

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

Из вира који светлост опонаша,

Леден се талог помиче у зденке,

И живот изрони без оченаша,

Ко висибаба први, плашећи се сенке.

Он има поглед занетога чтеца

Пред азбуком од шикнулих грана,

Он хода пуст ко милитва свеца,

Обрастао у пејзаж својих дана.

Из година да се излегну ватре

Треба се бацити без реда,

Без смисла, који уљуљкани снатре,

- Живимо једном преко реда!

Он је близак као уста гласу,

Извуцимо га из туђих непаца,

Ко после рођења са зрењем у стасу,

Високо жито синова до отаца!

1959.

НАПОН

НАПОН

1.

И би песма – гвожђе течно, неизречно

Ковачницом бели цветак расцветасе

Тама ћути, откида се подне кречно

Цвет порасте, не стижа га више сасе

Кућа трошна преображај нови прима

Обоји се зид румено пред гостима

Именима речи које чутња некад узе

На другом зиду нацртане суве сузе

Пред заносом тога трена певач преста

Заузеше звезде места

- Ледна реч се раскрављава, неко зове...

2.

И би песма – говор глушни, поћут звезде

Тамни ветар без помола

Ко раскршће, где се време, где се кола

Свемирска и људска сударају, где најезде

Одњихано јутро лиже, јутро роди

Скањерам се, ходе ноге, у даљине

Југ ме баца, север гледа – север броди

Према јужним пределима. Шум засине

Путањом над челом, над пределом

Где зри шума, тамно око, месечина.

3.

Непознатог клате стремени без мере,

Без несхватног лома. У дубини речи ржу

Јесење промене, варке, бруј, потере

Јагодње ми мисли на усне навржу.

Кипи киша, чутим облива опсена

Зора, вече, ноћ, маглина – исто роди

Кругови се понављају вечној води.

И задрхта песма од сна првржена

Дрво стоји у тишини, глчас се јавља

И би песма – говор глушни што наставља.