ТРАЖЕЊЕ ПУТА

Између пустог сна и собе међ стварима голе

Дворишта тесног и сунцокрета ко празници жути,

Тамо живи питање што руке га осоколе,

Пут тражи и мир прсуства слути.

Пут чекан са душом од сребра и биља

Звезде ниске, пастири што самују век,

Моравско сунце и поглед пун обиља

И трептај измаглице, говор несхваћен, мек.

О ружо и машто, заборав бучнога лета

Стресам гестове сврата, кретање сасвим тихо

И видим бубе и вртлог еу чворовима света

Насељеност што вуче опнасти вихор.

Кад поноћ истреса сан у рубовима сам био

Кад подне огањ пали, додиром дна кретох на горе

Сећања давног раста цепну љуску у којој си се крио

О, отвори ме раскрсницом кад књигом проговоре

Боса сазнања, заборав у цвету што је био.

1956., 1987.

СОНЕТ УСАМЉЕНОСТИ ПРОШЛЕ

За кожу усамљеност кад беше тесна

За вид ненасељен за огроман платна застор

За крпе очајања, сљуштене прегршти несна

Са дна се откида клобук, објави просор.

Не познах себе, за трен, не познаше ме људи,

Једино глас ми у глувим ушима оста

Ал видех отвори ме светлост исконска проста

Једноставност највишег Реда што жуди.

О, откровење се у стиху нађе,

Захвално, ево вам две мирне руке

Од вас хлеб и со примићу опет рађе

Под небом дивљим, темељом и подигнутом кровом

И млада киша трајаће у срцу новом

И спремаће душу устрепталу за славолуке.

1956., 1987.

СМРТ ИЛИ РОЂЕЊЕ

За игру знај једро кад пада

У блату догорева да ко у перју

И васионом љубав се опет искрада

Смрт или рођење биће у повечерју.

Реко, дуж себе прођи и претражи

Док житки још су извори. Ишљиве страсне

У јесен чују се једино кише гласне

И глас тврди ко хлеб од ражи.

Ја гледам прсте кад их сунце диже

То житом нов сок прође

И као псето преклањски корен глође

Тај дах ме сву ноћ лиже.

На раскрсницу дођох да вичем и ћутим.

У мени дан и грожђано врење,

Коњица јури и ко да битку слути.

У повечерју биће смрт или рођење.

СЛУТЊА

Можда је вихор с песмом и страхом

Утроба ваздуха што младунце рађа

Хорови ветра излазе из тамних лађа

И реч свака одлази с крахом.

Винути... винути птице у језгро помаме

У ноћ. У дуб. Где лепота је оружана зубом

Прастара немам с душом дивне даме

Ево је већ мирна пред кућним стубом.

Ако зароним језа тек што се дави

У тесној ноћи кад чује се времена мук.

Претходници јављају окршај прави.

Све звезде су затегнуте у лук.

У ИМЕ СНА

Оставите ноћ отворену, мисли рспете

На четири стране, у име себе и свих

Крв врела распрема горког рођења стих

И свуда по тами древне птице лете.

Пролази утробом ко параван спасоносно време

Човек је застао, путање даље воде,

Од недохода ходу, од хода до заспале воде

Да се отворе за виске приходе смене.

Гледај, варљивости, кроз танку завесу сна

Стрепње најтања нит налази ослонце чврсте,

Ко брдо тежак сан, јава непресушна,

Ветар вири кроз раширене прсте.

Улијте старом ораху у кореен новог сока,

Гласови птица и деце силазе срцу ближе,

Под трулим пањем лепљиви отров клиже,

Мера је дан и ноћ за тачку без узрока.

И тек на маргини по рукопису звезде упамте

О светлости, круг и орла велики лет,

Док месечине игром сенку и путеве прате

У души пожар, пропланак и Великог Сна сплет.

У јутра сићи јасан међ корале и људе

Ко травка скрит ил сламка за врхове света

Изговорити именаде у распрштелости конфета

Као камичак, жад или уличне шараде чудне.

Оставите ноћ отворену, мисли распете

На четири стране, у име себе и свих!

Крв нова распрема горког рођења стих,

И свуда по тами древне птице лете.

7. IX 1956.,1987.

17. XII 1955.

Ја сам био и јесам, али ако да то самба луда у мени игра, а ту, туђи кораци

Кроз мне кораци

Кроз мене крв прави кораке

Ја играм и стојим у месту

Зуби срасли, јер хоћу да лице

Ми буде мино – небески туч

Ја играм и све руке у мени играју

Све руке и дамари клобучају, али ја јесам миран

Тихо се семје нека нађена усна и оде, врати се

Али гледам и прсте не могу заиграти своје

Да се вину као извесни вихор. Балерине у наручју држим

Ја био сам и јесам и када луда игра престаје,

ја бежим, излазим у ноћ, да ме звезде стишају.

МОРАВКА

Ти девојко са лозом ћутње винове

Што отпорима стрепи и тихо пламти

А ливада сва рођења млека памти

Сва јутра испашена за зубе и рогве.

Ти девојко са морем жудња витих

Што као шкољка звоне у плими

А руке твоје - жеравица у зими

Не знају да су брежуљци неречени сеновити.

И реч да мора сићи са планине

До товјих стаза и цветни корали

Бисерни поглед израстао из тмине

Отвара браве кад жедни су посустали.