ОТИШАО САМ
У ЛИВАДЕ
Дунав ваљ
таласе, ја пружам руке што су ми доносиле
свитања и умирања.
Како сам био
четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим
јутрима, како су дечаци плели осмех (као
и сви дечаци) и били црвени од булки што
су расле у очима! Ксако сам уривао руке
у руке – беле као бели облаци изнад
редно распеване косе, како сам тонуо
низ дубоку обалу без дна, а шебоји
мирисали, мирисали.
Она је то
била, сва нежност, она што очима грли
небо, а небо тоне у црне заливе.
Излази сва
насмејана из воде, а сунце јој боји
рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у
свитање, она – једина на видику, врела
од крви и све бржеи брже течемо као
таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи,
греха, далеко, даље...
Дижем очи.
Јутро се појављује изнад трепавица, а
мени изгледа да се руши склисура, да се
камење скотрљава низ руке...
Био сам
четврто лето гимназијалац, са немиром
у данима, а дани су били отицања.
Понекад би
се куле умиљавале облацима, а ја сам
ћутао и пригушидаво све ветрове и све
клавирске звуке. Скидао сам маску, просту
од претварања и пио горке месечине.
Траве су биле исувише далеко (бар тако
ми се чинило).
Небо одваљивало
азуре, вода их растварала, вирови се
заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске
таласе и шуме, снови се од капљица
стишавали. А она...?
Био сам нешто
старији и нешто мање тиши и можда се
довољно разлога да у стварност померим
руке.
Отишао сам
у завичајне ливаде; у тиху песму уског
колека да нађем стихове и боје. Остали
су моји зелени и не баш случајни дани,
горки и распевано лепи, можда и због
тога што су Ђурђеве куле свакодневно
тонуле и пркосиле, можда зато што су
лађе и бордови сидрили и зно грођа
показивало понекад јесен... можда.
„Омладина“
1955.
