петак, 23. јануар 2015.

ШУМА




Посадио сам једну шуму у очима. Идем голим стазама,
Тада мој ашума дише. Онда ништа не видим: руке постају храстови и крше небо. Курјаци гладни ноћи кидају и довршавају звезде. Буљине целу ноћ траже сузе за своје крикове, а онда беже у понор ћутања.
Долази зора, гребе се и провлачи, чиц умивена плаим, очи су јој даљина. Тргнем се, око мене пролазе дрвета.

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ


ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

Дунав ваљ таласе, ја пружам руке што су ми доносиле свитања и умирања.
Како сам био четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим јутрима, како су дечаци плели осмех (као и сви дечаци) и били црвени од булки што су расле у очима! Ксако сам уривао руке у руке – беле као бели облаци изнад редно распеване косе, како сам тонуо низ дубоку обалу без дна, а шебоји мирисали, мирисали.
Она је то била, сва нежност, она што очима грли небо, а небо тоне у црне заливе.
Излази сва насмејана из воде, а сунце јој боји рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у свитање, она – једина на видику, врела од крви и све бржеи брже течемо као таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи, греха, далеко, даље...
Дижем очи. Јутро се појављује изнад трепавица, а мени изгледа да се руши склисура, да се камење скотрљава низ руке...
Био сам четврто лето гимназијалац, са немиром у данима, а дани су били отицања.
Понекад би се куле умиљавале облацима, а ја сам ћутао и пригушидаво све ветрове и све клавирске звуке. Скидао сам маску, просту од претварања и пио горке месечине. Траве су биле исувише далеко (бар тако ми се чинило).
Небо одваљивало азуре, вода их растварала, вирови се заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске таласе и шуме, снови се од капљица стишавали. А она...?
Био сам нешто старији и нешто мање тиши и можда се довољно разлога да у стварност померим руке.
Отишао сам у завичајне ливаде; у тиху песму уског колека да нађем стихове и боје. Остали су моји зелени и не баш случајни дани, горки и распевано лепи, можда и због тога што су Ђурђеве куле свакодневно тонуле и пркосиле, можда зато што су лађе и бордови сидрили и зно грођа показивало понекад јесен... можда.

„Омладина“ 1955.

МОРАВА




Немиром безбројних очију шара по небу
У совје прозирне образе уткива рибе, легне
Испод рођених брда и широко испружи руке
Замути се одједном и гори напуњена сунцем
Па полако небо пада а она се охлади у плаој
Марами и вече се прикрада са рукама од сенки
Онда буде дубока па се дан зацрни и разбије на дну

Ја сам пријатељ сељака са рукама коре и
Месечине и плени ме осмех Мораве на њиховим
Уснама кад буду годионе трешања и жита

Буљине закопају понеки крик у свод мрака
(док наслоњен на случајно стабло посматрам
Слике преброђеног дана) тополе се беласају
Као беле руке и шкољке постају месечине и ја
Осећам да дубока љубав у мени клија, баш и због
Тога што она понека покаже и зубе, када тек
Рођени дани пливају и даве се, и одлазе на раме
Зеленој обали пролећа

„Омладина“ 1955.

Кроз прозор гледати како се муња гађа


ххх

Кроз прозор гледати како се муња гађа
И густо се руно претвара у шуму црну
Нека се ветар у мукама порађа
Док кише певају и трну

ДРВО




Једно дрво од стакла путује
А ветар не разбија
Једно дрво постаје метла
Ветрова и путује
А вoда не бистри
Једно дрво постаје сплет
Претњи и за час израсте шума
А руже не падају
Под ударцима разбеснелог ветра
Над завичајем
Једно је дрво постало киша


ГОВОР




Немам рибе у устима
А ипак ћутим
Кроз дланове расте локвањ
И мирише небо
Вода се разигра
И постане самоћа
Усне после траже
Неке случајне таласе
Кроз прсте расте говор
Велики као ћутање


САНТЕ




Зашто размишљам о пољима
Запаљеним свитањем
Зашто размишљам о мостовима
Који због присуства неба теку плаву
Даљине не дају одговоре
Једино санте доба плове
Плове у недоглед