ИНЕ СВЕТЛОСТИ: Циклус песама "Поздрави"

На фотографији књижевници Милан Ђокић и Љубиша Ђидић у Краљеву 2011.

ПОЗДРАВИ СВИТАЊА

За пропланак приближен слуху

За занемеле реке пуне непознатог ваздуха

За путнике невидљивог облака птица

За језик ушће препознавања.

За цвет кога су сневале језе

За одрицане путање опеване пупољком

За нови раст једног додира лепезе

За шуштећи траг мисли и светлости.

За биље изненађеног даха

За одсуством зачет говор

За прекрасност виђења звезде

За путеве између оних који су прошли.

КЊИЖЕВНИ МАТИНЕ У НЕВЕСИЊУ

У огромној прохладној сали, дочек

Поклон из кутија као са неба

Ужагрелих очију младенство. И друго нам треба

Чујмо шта поколењу ваља. Мали почек.

Рецитал у тишини, аплауз ђака.

Лепрша реч, свеске без линија,

сапуни, колодонт пасте и мисао бачених опушака;

крај пушака клицање, обрис пуне чиније.

У јутро пукне видик, прашти, туче.

Земљом бешумно ходи Свети Сава:

Нема куће којој стићи неће, реч одмотава,

Во имја Оца и Сина, изостављено деца нам уче.

ГОРЊИ ПРОЗОР

Са горњег прозора, видим покисле

јабуке, зреле у запитаности, тек

заустављеном визуром, стисле

се међу гранама, као да би на прек

поглед пројавиле дах подрхтавања.

Кроз рачву тамна улица, изостављена

задња реченица у процепу крика,

И журни кораци, за трен непокретна слика.

ТОК

Ноћ јужних обрва

и већ полети зов хитрошћу труба

Пробуђена мисао прва,

замрзли булевари зевну.

Ослушкивање иза првог преломљеног угла,

улице подмећу леђа

врије у јутарњем преламању

и мостови у искораку.

Куће прислоне уши,

паркови пуни дечјег запиткивања,

стазе се склањају, насумице

у треперењу лишћа, упитна реч,

знатижељно лице:

Где сам, шта усмерава кораке

куд тело провлачи нит.

могућност споја

одсјај северних ноћи,

југ се оглашава у баштама, врева мириса,

опет по нејасном трагу проћи

ноћ опипљива, ознојених мишица

скрштених руку

између река, и рукаваца,

у насмејаним врбацима, у чамцу што клизи

у треперењу воде.

ФАГОТ

Трен раздрљен,

сејао папрат, кактусе

видели сјај, тесто

ловор, кумулонимбусе

усном злато и осмех,

веровали зубима

сејао скривен плач.

Упирали прстом,

видели медене кочије

траке, кончиће

племе и риме, лет

бубамарин, чучале около

ватре, лепршаве катарке.

Најрадије слушао песму о фаготу,

мерио лик у огледалу

ноте, поклич у ражи

мирио мирис флека на зиду,

на врху пирамиде додир пете,

носио врскапут, песме рајских птица

Где се корак скрио док

чекао у салону дете,

иза свих имена

у чијем је наручју био.

ГЛАСНИ, ХРАБРИ ТОК

Кажи се светлошћу кристала и ружа,

Одсликани дрхтај руку стару пружа.

Док ословиш брата у дисању ноћи

Нежност ће у срцу руже да преноћи.

У пламену руде исписује нежно

Давна слова,сан кидан претежно

Тихо мисао заста, пита откуцаје,

У гласни, храбри ток на прстима стаје

Не хте да те зовне, тајном изостави.

Дисање те позна м решкањем у трави.

Додиром сунца, јутро шапат створи.

Не поричи наду кад стаза говори.

Високе звезде за трен раздвојише

Поглед према земљи и стубе на више

У чекању место позна откривача

Несмањена снага која мисао враћа

и давно отишле, дођоше нам журно

ненађене песме, славуји, ноктурно.

Стари мимоходи док чун не изгубе

Зарасту с осмехом, показују зубе.

Нова реч са присоја израсте и штрецне,

У ожиљак скрита, за трен се обрецне.

Старе речи, занемеле, штуре,

Једним оком гледну, чекају, дрхтуре.

Памћење је стуб гласне висине.

По дну струже вапај, дошао из нигдине.

Кажи оном страном што прећута гроза,

Одшкринута врата за мирис мимоза,

Кућом кад оцвета мирно достојанство,

Осмех из невида просут у тајанство.

КАО КЛОБУК

Развалио уста,

допире из детињства.

Кривица у магли,

исијавају речи.

Понедељак, уторак,

као клобук

петак и недељни свршетак,

мирис женске коже,

округли разговори,

питања у цвасти

жврљоптине мириса у воћу

присуство пред стубиштем,

далеке тачке понора

звецкање бачене паре на плочнику.

КАПА У ВИС

Два се брата око међе

на изданке размирице блеђе.

Уз шикару, три се друга,

поглед стаде, допире са југа.

Четир стране, четир пријатеља.

глава са ветрове стране веља.

Пет се пута на један наврну

незнан јарац на суво насрну.

Шест јаука играју красоте,

прекорачи са осмехом, ко те.

Седам прута за један увежу,

лични напор губи равнотежу.

МАЛА ГОСПОЈИНА У ПРИЛИПЦУ

Пробуђен звуком и јабуком, с даљине

Чују се звона,позив скривен на домак

Пријања уза све,у стрепњи,за трен сине

У достојанству за први на тлу, корак.

Уоколо препозна понеко лице, народни

Скуп у порти, већ је церемонија засела,

Слива се опште весеље и тон благородни

Поприма у сенци лице, скрушен запах јела

И молитве, с амвона кад ђакон је, уз околиш

У свечаности, појци су сад напојени,

Размину се кораци, пропусти у светлу, утиш-

аности,пројаве давни дрхтај ,заискри трон,

Засени слово, свитак откри небосклон.

С даљине, све с кубетом ,мије дах плаветни.

ПАУЗА, ПОЗИВ НА КОРАК

Дуго ћутати у себи, пред брзим водама,

Доћи до врата, тек иза зида се назире

Плава зора; приговор заваљен на стазама

Диже се и крену, место занемари.

Као раж, кад назире се у опкољу, у зрењу јуна

Пред облачним претњама, мирноћа да ли хтедне

Да зазвони и молитвено, заустив реч пуну

Преда се вишњем реду, а околности бедне.

Дуго ходити, из омамљености, што хвата

Скривеног искушења замах, претвара се, уз почетак

У светлу љуспу, пронађи мери почетак

И разлику у себи оћути, запамти незнаног брата

Што с двојником, из нехата , игру почиње често

И ходи с једне и с друге стране понтона,

У неизвесности, стаза скрене, покаже место

Ал откри сад прерушеност у леглу два тона.

У нове се преобукли исказе повици стари,

Трубачи и трубадури, на широкој стази згласје.

Већ је зазвонило за паузу, у којој супротности

Седе раме уз раме, и позивају. Крени! Час је.

СВАГДАШЊА ПРИЧА

Шуми шарна ноћ,

фаром и руком шверца:

Козлодуј, бунда од нерца.

Мрве ма столу, граница,

разбацана перца,

поглед момака са четверца.

Ноћ, мени чудној

пролази уздасима.

Лудуј, не лудуј

њушку напујдај.

Тишина срче, с три педа,

Усана пој, пољупце меда

Мени се не да.

Ноћ замиче кроз пустаре

неизгледна,

Прсти уплетени на маре.

Ја пред њим отворена, чедна

путовање кроз мочваре,

брада му неизгледна.

Тамо и отуд, до Одесе

златне наушнице донесе,

срце ликом и мигом, занесе.

Иду, враћају се, плачу

већ деца,

плешем пред њим краља херца.

И песма, још једна терца:

иста у старости, свилна

ноћ – виолина јеца.

СВЕТ – ЦВЕТ

У овој ружи мисао

Трептаји непознати биљци

Вечности једне ожиљци

Кад бол се ко нокат стис'о.

Изаткај тренутка реч

Мирноћу нек отвори

Склад, кад трубе разговори

додир одшкринут већ?

Нек се сагласи тло , у мисли

Безгласје преточено тихо

На длану кад су се стисли

Милодари , праћени, кришом.

Нек се обуче весељем

Спашена једна влат

Тужни јој нокту недохват

Одбегао брегу бељем.

МОЛИТВА ЗА МИР

Молимо Те, Господе,

Са овог страшног места,

Са овог светог места,

Од костију и снова,

Од росе погледа,

Од ураслог памћења.

Од токова нам разуђених,

Од конопа заборава,

Од гласа сећања што сину нам

Преко врхова звоника,

Воздигни нас!

Сачувај нас,

Јалове тишине и мрака,

Сачувај нас,

У овој цркви,

Где у времена последња

Страдасмо сви,

Да нам кроз Радост,

Путеви Теби доходе,

За Мир и Спас свих људи,

За Семе и Цвет,

Воздигни нас!

Амин!

У Краљеву, 10. октобра 1991. године

О ЗЕМЉОТРЕСУ

Кад дрмне и земља протрне,

У дубини осе кад почне да руши,

Човек мали јесте и још мањи стожер,

Тек завапи тихо:

О, помози, Боже!

Ту престају речи и сазнање тоне

Пред снагом што планине руши,

У страху ко точак

О, шта ли се може,

Још једном, и опет:

О, помози Боже!

И птица и зверка нечујно се сложе,

Сазнање добује из дубине душе,

Нек у нечуј дође, шта рећи из коже,

О, шта ли се може:

Помози нам, опет, о помози, Боже!

04. новембра 2010. године у Краљеву