КАНОНСКА ТИШИНА
Македонски песник Ацо Шопов, у својој другој лирској фази, са својим збиркама песама Стихови о муци и радости и Слиј се са тишином направио је заокрет у свом стваралаштву, од узавреле револуционарне поетике ка меланхоличном и утишаном тону. То је био изразити прелазак ка доминацији мотива тишине и замишљености пред тајнама унутрашњег света. Тако су критичари описали стваралаштво једног од најзначајнијих македонских песника и утврдили четири фазе његовог песништва. Јован Дучић, најпре песник интимних расположења и љубавних драма, са превеликом дозом снобизма и угледа на француске песнике, у позној фази свог стваралаштва постаје песник великих тема, моралист и писац огледа. И нису ретки примери у песништву уопште, да ствараоци крче себи пут, пролазећи кроз више фаза, како би коначно дошли у додир са сопственим песничким гласом.
Међутим, Милан Ђокић припада оним песницима код којих не препознајемо више фаза у стваралаштву. Одраз његове поетике јесте континуитет тона тишине, благости и смираја, сазнање да се све завршава смрћу и тишином, а исто тако и сазнање, да васкрсење не бива без смрти. Критичари његове поезије, приметили су да је Милан Ђокић, интелектуалац широког спектра интересовања, песник сјајне имагинације и тих мистичар, озарен идејом исконске религиозности. Други су пак приметили да је он архаични писац који пишући непрестано поје и који се у песмама служи сликарским детаљима.
То су песме без емфатичних парола, које обично прате у нас ту врсту стихова. Оне нису замишљене да буду певане на концертима, ни рецитоване на трговима, ни декламоване по дворанама- оне највише казују кад их човек чита у себи и сам. Као што није масовни човек, Милан Ђокић није ни масовни песник. Оне се могу читати искључиво у канонској тишини, међу манастирским вртовима. Тежак је пут до дешифровања његове поезије, јер да бисте је разумели морате бити искусни познавалац одређених научних области.
Милану су се отварали и већи градови од оних у којима је стварао. Он није престонички песник. Он је углавном стварао у две провинције, у Крушевцу и Краљеву, али градови се у књижевности не мере стопама, већ љубављу са којом им певају песници.
Милана Ђокић нема песничких узора. Његова поезија не личи ни на једног песника. То је самосвојан песнички израз и индивидуално остварење. То одбацивање узора, модела владајућих естетика, омогућило је јединствено поетички несвесно формулисан став о стваралаштву. У томе је и највећа драж ове поезије. Он је пробудио интуитивни код краљевачке поезије и постао другачији од песника модерног сензибилитета. Битна карактеристика ове лирике јесте сан. Као да из Миланових песама говори оно давно изречено, да ум ништа није створио док није одсањао.
Милан Ђокић je истовремено интересантан и као човек и као песник, јер још нисмо одговорили на питање прикривеног полемичког односа између Бранка Миљковића и Матије Бећковића, још увек нисмо пронашли одговор на питање, да ли ће поезију писати сви или је неће нико писати. Ако је будемо сви писали, ко ће је слушати и разумети, а ако престанемо да пишемо поезију, сетићемо се да смо пре тога били људи. Тако је настао и поетски приказ Милану Ђокићу који сам написао 2007. год. и који се налази у форми стиха, а који је мотивисан књигом Милана Кашанина Судбине и људи. Та књига била је новина у српској књижевној критици као јединствени пример апологије одређености, срчаних уметничких подухвата, уверења да није довољно само живети, треба имати судбину. Извесне симпатије или антипатије које је овај критичар изнео у својој књизи односиле су се и на уметника и на његово дело. Тако он за Јована Скерлића каже да „нема већих глупости од оних које је тај несретни човек изрекао о Лази Костићу“ , а управо Лазу Костића ставља на место највећег српског песника бунтовника, иако је то место традиционално припадало Ђури Јакшићу. Скерлићеву Историју нове српске књижевности квалификује као јединствену књигу са савршеним моделом и генијалан пример за прецизност мисли, али и упућује оштре критике на његов мегданџијски дух „као сви људи брђанског порекла патио је од комплекса супериорности“. За Бранка Радичевића каже да му је жао што нису били савременици „ ни за кога ми није толико жао што га нисам познавао као њега. Чини ми се, по гласу бих га познао.“
Као и свака поезија и поезија Милана Ђокића има мана, пре свега недостатак непосредности, жртвовање смисла ради есенције. Као човеку Милану Ђокићу је тешко пронаћи ману. Пре двадесет година Милан је написао Молитву за мир, у рату, после двадесет година пише молитву за мир у миру. Зато је он сигурно један од ретких песника који не би гасио жеравице испод спаљеног Христа, из оне легенде о великом инквизитору коју Иван приповеда свом брату Аљоши, у роману великог Достојевског, и не би тражио земаљски хлеб од фарисеја и инквизитора, то је сасвим сигурно. Пре би он лупио челом о земљу како то каже Матија Бећковић за Бранка Миљковића него што би остао недоследан. У време кад пси рата и џукеле мира воде једну нову битку, Милан Ђокић у Пљакиној улици бр. 14 и даље пише своју молитву за мир, јер његова тишина је канонска, пуна благости и смираја, као и сазнање да се све завршава смрћу, али исто тако и да васкрсење не бива без смрти.
Како лепа критика и предговор...
ОдговориИзбриши