ЛЕТОПИСИ
ДЕЧАНСКИ НОКТУРНО
Звонара тресе, а звона до Проклетија чак
заокруже, ако ће заједно што не може:
рис и срна, ситна чељуст на конак;
испод стропа и веђе што се гложе.
Преко резе, линијом Бистрице отекло
подне над фреском, визија у потезу киста.
Потписах се у стаху што ми се рекло,
Прости мене, Срђа грешног, за грехова триста.
На служби ''Нинје сиљи'' појања сува злата;
Каин на песку зида град, на палисаду ред отимача.
Из Књиге постања та тема није задата,
ал зби се, Адам остави руку уместо плача.
Купе се времена чудна, отпор је између непца
Ко не чује глас у пустињи, не види Певача слепца.
А храм се диже на длану, што време црње
Он на ктиторовом скуту, около посејано зрње.
Шта ћемо, насртајем кад запени тај сој,
Преблаги Господе, у молепствију и страху, одсвуд.
Десница Твоја, Судијо страшног Часа, није узалуд
Узела мач васколики, за Последњи, Одсудни, Бој.
ЈЕРЕЈ РАФАИЛ
САДЕЛА ВА ЛЕТО 1724. ИКОНУ
И ОСТАВИ ЗАПИС
Обрни-осврни, опет на истом:
Одужи сликарски труд.
Не јавља се Богородица са Христом –
Тој дасци нико не зна ћуд.
И пређе би била, да беше туткала,
Ал Москаљи однели до зрна.
Зла даска није се дала.
Посрећи ли се, засијаће, црна.
Може ли дах у семе грдно,
Кад путеви су неутешени.
Несликах, ничице сам на тлу тврдом,
Аз, недостојни, зограф грешни.
ПОЛУМИР
Преко ниског моста, дошли из Палежа
С мирисом дивљег босиока, без панцира
С мишљу да грана над нама још тежа
Кад стисци нам, не остаде да бира.
Над ковчегом из ког благоуханије точи
Видиш ли, сенка с те стране раскриљена
С врзине брекиња, клопот звекира суочи:
Придите, братја, зарад очеве речи, мира стамена.
Искочи зарад тога зајац и срна не помера
се с пута, и медвед и лав, једно другог не дира.
Придите за педаљ, спустите љута пера,
Ако ближе себи, ближе ка лепоти мира.
Придите, братја моја, нек' то отече с корака;
Музико-спасенија лира доброхот нек засвира.
Придите један корак, са два добра дијака
Вредеће у стиску шаке, за дан сутрашњег мира.
СВИТА
Велможе и патријарси
У високој сенци куд вам чело,
Преподобни јерарси у хаљинама дугим, ини
Затечени у тишини.
На пиргу различитих мисли
Меропаси, себри, кмети
Властелини, служинчади
Подрумари, пособшчице.
Свита стаде.
Разиграног даха, једва да би смирили их
С врха копља добошари, песмопојци,
У два реда трубадури, у лауте ни слово
Са лире комишници свега:
Коњушари, говедари, што све дуби у спрези,
Дуга капа. Све у свиту стаде
Натучене речи, измиче понор
До последњег слова пред њом
Цар нам Душан
Међ појилом и трубама
Свечаних стегова
Прилика му са брегова стаде
И наклон му цела свита
И царица кира Јелена са њим
с крилима земљу шарну
Међ Србљем застаде.
НА ДАН 16. ЈУЛА 1054. ГОДИНЕ
У ЦАРИГРАДУ, ЗАСИГУРНО
1
Кад су папски емисари,
на тло Цариграда стали,
један камичак, ког је врућ ветар сврнуо
зацептио је, у сандали госта, на жуљ као зрно.
Та нова резба, на меко, би да се насмеје,
што нађе уточиште на пети уваженог нунција,
Њима није доста, сунце бахато да их греје;
Распојасани господар, о пасу функција.
Из истог смера је светина придошла,
и куља - колико ногу,
И свака, зглобом јереси клима
облик несклада носи, још поприма
крти неред – Нареди нашим бродовима:
Не заустављати се до Рима.
2
Јер, кад се сретну две маслине,
изостане за секунд сунчани сат;
у звоњави скрушеност нечујно промине,
у чуду се згледају царски ипат и папски прелат.
Треперави дан је, тог шеснаестог јула,
хтео другој страни да заседне на раме.
Тек на олтару, у тмини се одрешила була
-Шта би – Црвени ортач да ме
на сред среде, без свете тајне,
бесквасне ли дискусије-не вреде.
Шта ли хоће смерност осе
Док јој из сандала вири охолост љубичаста,
ил' кармелићанске ноге босе.
3
На Бизанту, наједном, невидљиво: Баста! Баста!
Да су се среле две маслине,
Не би се умешао прст иконокласта,
Ни где да се сакрије, куда да мине
Ни у око бивоље, ни у лет ласте,
Ни ходом жустрине, ка бродовима, уз одурно
Кривљење лица, као да хода уз инока кљаста.
И као пси са ланца, време се одвезало бурно:
О, где ли изникну час, кад ступих овде ногом
-Јер, кад су се залупила врата, без речи
Векови, који наилазе, неће у тој колотечи,
Као љутито море под Златним Рогом.
-То, што се расцепило на двоје, засигурно-
ANNO DOMINI ... без решења, пред Богом.
СЕБАР ДОБРОНИЈЕ
1
Нас не питају, ни ко, ни шта:
Рука, док ми, по тамном огрозду шара.
Брковима прекор, на мишици одмара
Присутна језа. Из страшилишта,
Плету језици невидљиве ствари.
Магле засенчене, бешумним током;
Нога на степенику расуто претовари,
Угаони камен неизвесним оком
Расте, опточен у пламен, искром често
Уоквирен, изнад погружених глава.
Утврди темеље простирања и место
Где се мали корак отвором завршава.
2
Са чардака бруји: добро нам је,
На земљици гладној со се сије;
На ватрици котао, мука се насмије,
Доброније гласно, и кад добро није.
Аждаха грлом зије, силник из Азије,
Труби под прозоре преокрет нам пусти.
Расуту памет, бар тихо изусти,
И право реци, исправку с јапије.
Чух ли, ил шапат у четири зида:
Небесно се јави кад усправно туче,
Под круну и барјак у земаљско откида
Корак прав на стази, невидимо вуче.
НА КОЗНИКУ
Љубиши Ђидићу
На високом, на граду Кознику
Стаза уска, пут је убожнику.
Мисао-опрез питомину скупи
Шушти лишће, тек нешто нахрупи.
Свита стаде, уз усхит соколари
Лов ловили, нога да одмори.
Кнез одмахну, бора челом ниче
Ослушните помно стреле, оклопниче.
На високом, на граду Кознику
Раскриљени, љубе се у лику.
Прси ли се пустош са Истока
Претња густа, одсјај муња –скока.
Свилен сумрак, Отомана вика
Зажмури Европа, заграја прилика.
Вијор ветра, срп Исмаилћанина
Обрисано небо, ћутање хришћана.
У БРЕЗОВИ, БИЈЕЛА ЦРКВА
У ветру наједном утихну хајка
Свадбена поворка тишином измили
Весеље се разли из прикрајка,
Арсенија кнеза, у сјају и свили.
Он за руку држи Каталину,
Под планином белих двора трепет,
Поворка, лебдећи, прође у долину,
Уморни у сенци, товари и сепет.
Зеленилом кад спусти се роса,
Грабовници таласићи шуште
Стазом хода властелинка боса,
Док се црква зида, кише пљуште.
Заостале браве у невиду,
Заборавом рђа, људско посртање,
Док летопис писах, грешбни раб, у зиду
Mолитве инока, ране у раздање.
У векове кад се разви свитак,
С белутком се вију воде у планини.
У храму извезен бојом запис читак,
О ктитору кнезу, и о Катилини.
ДОДИР
Осеком вођен, у празном, већ искри
говор топли, зрелих шумова звона.
Из даха ти, лет открише, птица, анемона;
Простором се вину, Атосу, ил Мистри.
Пробуђена слико, пена прска, значај
незнатни са обзорја, мирис у лету
заусти на трен, избеглице искорачај
крену стази, ка златном кубету.
Маглом вођен, уви путоказ опет
незнање, раст са дрхтаја грмљавине,
напред – назад, на стубу се надви покрет
сенком, откри храм из позадине.
Којим слапом, у пометњи стиже
Са обзорја рука руци невидимо каже
У помоћ притекне светац, молитве придруже
трептај, разлистана добродетаљ, са водојаже.
СОНЕТИ
1
Ниски владари росе да позавиде
Владарима што се у царево ново одело ,
Обукоше, у тканине богате, провидне,
И са шеширима у невидљиво, смело.
Скривен поглед што ношен показа се,
У покушају да шекспировски раскрили
Замућене речи , изричит садржај заблуделе масе
Сценом кад уз реч терет велики допремили.
Не случајно затурени делови припадају
Истој написаној целини. Кад би да покажу
Говор изостављен у првом покушају
Дешава се на необележеној међи
Скривено питање као да тражи непознату плажу
Док истрајава у неисказаној жеђи.
2
Уз трубу заглушну, уз махање игра
Заједнички ће заборав да отвори чуло
Што се у преображају оденуло,
Заправо ни све то, ни кућа у изгра-
Дњи, уз одречно се име
Безумно приопштило доследне реченице
Које ће доспети до пронађене риме
Уза опречне смицалице.
Између набоја ретких узвишења
Неречени покрети у подозрењу
Зауставише за трен своја хтења.
На неки начин у чуду, објавише
Нешто од мелодије што је остало,
Уз благи покрет задрхтало.
3
Из тога што је пред тобом очигледно
Раздвојеним набојем да мисао крије
Склизнуће необјашњиво, недоследно
Послушањем да окаје то што се узвије,.
Они што су додали капе, шешире, темом
И маске, не да би јасно показали мало
Ситног нарамка из њиве што је остало
Да се скупља и пуни под тремом
Ни да чују ни да протумаче
Оно што се на обзорју јави
У дан кад се мисао нова заче
Између редова се много заборави
То што се заустави и напише
У незнању мање или више.
МРАЧНИНЕ
Во имја Слова, неспокојни себар,
Услишах слух и похвалу ти принех,
По киши, раскриљен с неба милодар,
Недостојне, док нас походе мрачнине.
Михољском лету кад раскрили кам
Да памате рожденије ми града,
Између две притисле силе, сам
Без игде икога, с мало снова у бошчи, о чада
Моја сенкама са стране пута, смејаће се вама
У даљини град и отоврена капија.
Претње тамне, то рече Пророк Исаија,
У сандалама. Штити спис. Перо је близу плама.
УТИШАНОСТ, ПРЕД АТОСОМ
Како је тихо овде
Над гором и водом скрито
Место, где те незнано воде
Самом послушању, пред скитом.
Извесност, у неизвесном своде
Небеска доручја, молитва.
У тихости, Теби, Господе
Погнута свака твар.
Како је добро, што све је
Утишано до слушности
Срца, пред ухом, где је
Отворено у простодушности.
Како је лепо, што смо
Иза света, и бесомучне стрке
Измакли за корак, а космос
Загледан, међ монахе и цврчке.
Како је тихо овде
где су у брекињама бескраја
Сва услишања; и стари зов где
Се у речима спаја.
И у пештери, где нико, гост чест,
Не ремети молитву,Теби, Господе,
Где пустињаку анђели доносе причест,
Нек путеви нас нечујно воде.
Нема коментара:
Постави коментар