ИНЕ СВЕТЛОСТИ: Повратак

ЦИКЛУС ПЕСАМА ПОВРАТАК

„БАБА ЛЕНИНА“ ЦРКВА

(Остаци храма св. Ђорђа у Читлуку)

Светли лик старице која је стапала

Веру и реч обичну, о моје детињство росно.

Црква јој се на сну показала

И у живот разлистала, посно.

Памтим кандила, сјај књига староставних, иконе,

Речи ко мелем, цитати свих светих,

Пљуштање поука, уз прање наших ногу, и оне

Несташлуке тренутака дечијих, отетих.

И годинама, ко сељачки напев, лутам „госпоцки“

Каљугама асфалта и никако да угодим меру.

Свет нам од напора крупних, гротескних

У искушењу распрши танку веру.

И када спустим главу, ка биљу у ливади

Скоро зарасле стазе, скрушена марама давна

Молитвом нејасном и кандилом кади

Све болове отежале у времена водоравна.

Још увек одолева знамен у читлучком пољу,

И нечујне посете, уз паљенице, у дан очит.

Брује невидљива звона и болни су напољу,

Без зидова Свети Ђорђе, сам и наочит.

СВЕТЛО У НОЋИ

Лампа чучавка у слабом сјају,

Неспокој разноси на ивици тмине.

Не можемо се отети утицају

Жишка што светли усред тишине.

На прозорској дасци тихо преде

повремено се фитиљ посуврати,

Вечерње расположење, накашљавање деде,

У неком послу нагнута и мати.

Јело се на столу пуши и све је

Усредсређено, све се збило.

Наше прилике у гомили, чека се док снег веје.

Отац је на путу, само што стигао није.

Све што се збило у дан данашњи вуче

Снено, на тренутак један важан што је

Окренут у одбрани једне боје

Што у дамарима нечујно туче.

ОДРАЗ

Кроз завесу пој птичији, ту скривен кључ,

Да из празне уздрхталости, зевне

Празан пут пред светошћу, на обруч

Пева буре, из непомичности древне,

У одразу воде и камења изваљен пут,

Стазе и метеж скривен, без значаја.

Преокренула се слика као врскапут.

Уз дрво нежност, привијена уз скут

Старице, сан о кући боји са стране.

Збуњени посматрачи из прикрајка

Чекају зору да у угловима сване,

Скривене намере одољевају смеху

Кад се међ нациљане цеви углави бајка.

На првој реченици стадох, ко птица уз стреху.

МЕТЕЖ У ПОЉУ

Тихо ,у сусрет стрмином путева давних

Гле, заборавлљена на углу у светлости кладе,

Над којом наднешено небо у истој равни

На висоравни, детинњства звон стаде.

Под облацима орашје, у белој стопи камен,

Над њим жртвена стаза и пламен звездани.

На заравни тихи ход, с леђа обрамице знамен

Пење се уз брдо, то мати јутром рани.

Жедни и гладни у победном вихору дани

Нам замичу, где пределом сејач стаде

Дајте срцу у лету, птици кад заостаде

Сви ужаси утиснути, кораци записани.

Труба позивара у метежу касном

Нека окрену леђа у безброј значења

Отварају се странице за нова тумачења.

Ватра у огњишту кућном запева гласно.

ЗАПИС

Певајући небу ширину ил уз скуте

Земљи од сна уз давне протоке

Израста непојамна, ко сен са кулине

Свита ли је, поворка кроз међе дубоке.

Из тамних рупа , из различитих углова

Мичу се, буде, исходе, различите

Главе, нејасне, занешеног погледа

У заустављеној мисли скрите.

У стени искорачај, около скривено

Брежје, из тамних рупа искорачај

Тихи, да ход молитву веже

Тамо где је у ћутњи домашај.

И опет, подно громаде мир.

Једино се за трен обала заталаса.,
Реска вода капље , прст пружен у

Неспокој, видљиве стазе без гласа.

ПУТОВАЊА, СПОКОЈ

Тутње возови у ноћи, уз наслон чежња стара,

док пролазе кроз трешњаре и њиве, без писка

оштрог парњаче, поље кошинско отвара

сијасет слика, заборав и треперења блиска.

А иза тога незанани наслов изостаје.

Прогледа иза ограде знатижељно око

Дечије, ухвати у трен замах као да је

Иза немира прогласило станични спокој.

Да се с путовања отвори видик и уочи

Нешто необично, што се на стази збило

У неком крају с дрворедом, златом опточи

Трен у пролазу, па сенку опточило.

Пред мостом, као пред понором стресе

затамњење ноћно, а иза неочекиваног трена,

слика куће и лампа, дрхтај сенке наднесе,

мисао и освећење, рука на штап наслоњена.

Проговори из угла плач детета дурно,

и кораци пожурише да томе додају својства

шапата што умирује, уз икону, крепи журно

љуљушкање , трезвени дах спокојства.

САМОКРЕСИ

Косило опет откосом оставља

Све што усна ћути, мисао заборавља

На бунар стари извори жедни пали

Докони сугласници, сувише истрчали

Шуштећим речима, пуних коштица, свиле

Опет се забуном старом одбраниле,

Речи те ваше, образ их открива

Образу другом под росом која снива

Памћење, за измишљене птице, које неће

Туга се по законима сунца окреће

Лет кад је заустављен изненадним ноктом

Крик боси у подруме, ћутање потом.

Смелим челом обуче самокрес и тело,

Умирање вично невиним сјајем почело

Сјајем срце твоје и моје није

Приближило планине, за речи најгласније

За мисли реске, обличјем и криком

Јутро изједначено твојим обликом.

Подне ново попи из чаше, која потом

Просу весеље збратимљеним ходом

Где смо, почетком, који стазе саставља

Што мисао неће, ћутњом се оправља

Што видело није, нек се цветом реси

Оно што реч неће, у срце унеси.

СОНЕТИ У ОЧИТАВАЊУ

Њиве. тешке за приповедање, застају

У пола речи, све је хоризонтално доречено,

Тек шапат ил језик у пола гласа зановетају

Што се , ван контроле провукло исхитрено

И шљапка најпростија барица на кривудавом

Путу даје размирице босих ногу из давних

Дана, којих те сећања сев притиска здравом

Страном, из порива староставних.

То, шта ли је. што изместило се у одразу неба

На малом само простору, виђено крајичком

Само, ока. што гледа и што треба и не треба,

Не разликује се са путањом чисто песничком

Што отприлике некакве поруке јавља

И с реалношћу додирнутом, ка истм смеру наставља.

РАСКЛИМАВАЊЕ КАМЕНА

1

Тај камен

Са именом претка,

Што узидасмо га

У патиниране храмове.

Мељу расклиманим плочама

Хоће ли шта

Кад, празно се упињући

Надиру пабирци,

Изостављени људи.

Не без видљивог значења

Посматраш их;

Виде ли те, невиделци.

2

Као да давне себре твоје

Чу ли их, кад

Прислонише ухо земљи.

Изнад крви

Ливадом цвет жртве,

Извори, капљице пене

И, види:

Себе разјареног

Како на сечиво замах ухвати

Између празнине ноћне

И балчака усамљених клетви.

3

Није ли у брезама,

На пању у пошкропљеном

Остало записано.

Расклимава мисао

Камен непотпкупљив,

Јер те гледа одасвуд

У јутарњем вриску,

Просуто вино,

Непокупљене мрве са стола.

СЛИКА: Породица

РЕПРОДУКЦИЈЕ СЛИКА

ПРИКАЗ: Иван Новчић, Канонска тишина, о књизи Ине светлости

Иван Новчић
КАНОНСКА ТИШИНА

Македонски песник Ацо Шопов, у својој другој лирској фази, са својим збиркама песама Стихови о муци и радости и Слиј се са тишином направио је заокрет у свом стваралаштву, од узавреле револуционарне поетике ка меланхоличном и утишаном тону. То је био изразити прелазак ка доминацији мотива тишине и замишљености пред тајнама унутрашњег света. Тако су критичари описали стваралаштво једног од најзначајнијих македонских песника и утврдили четири фазе његовог песништва. Јован Дучић, најпре песник интимних расположења и љубавних драма, са превеликом дозом снобизма и угледа на француске песнике, у позној фази свог стваралаштва постаје песник великих тема, моралист и писац огледа. И нису ретки примери у песништву уопште, да ствараоци крче себи пут, пролазећи кроз више фаза, како би коначно дошли у додир са сопственим песничким гласом.

Међутим, Милан Ђокић припада оним песницима код којих не препознајемо више фаза у стваралаштву. Одраз његове поетике јесте континуитет тона тишине, благости и смираја, сазнање да се све завршава смрћу и тишином, а исто тако и сазнање, да васкрсење не бива без смрти. Критичари његове поезије, приметили су да је Милан Ђокић, интелектуалац широког спектра интересовања, песник сјајне имагинације и тих мистичар, озарен идејом исконске религиозности. Други су пак приметили да је он архаични писац који пишући непрестано поје и који се у песмама служи сликарским детаљима.

То су песме без емфатичних парола, које обично прате у нас ту врсту стихова. Оне нису замишљене да буду певане на концертима, ни рецитоване на трговима, ни декламоване по дворанама- оне највише казују кад их човек чита у себи и сам. Као што није масовни човек, Милан Ђокић није ни масовни песник. Оне се могу читати искључиво у канонској тишини, међу манастирским вртовима. Тежак је пут до дешифровања његове поезије, јер да бисте је разумели морате бити искусни познавалац одређених научних области.

Милану су се отварали и већи градови од оних у којима је стварао. Он није престонички песник. Он је углавном стварао у две провинције, у Крушевцу и Краљеву, али градови се у књижевности не мере стопама, већ љубављу са којом им певају песници.

Милана Ђокић нема песничких узора. Његова поезија не личи ни на једног песника. То је самосвојан песнички израз и индивидуално остварење. То одбацивање узора, модела владајућих естетика, омогућило је јединствено поетички несвесно формулисан став о стваралаштву. У томе је и највећа драж ове поезије. Он је пробудио интуитивни код краљевачке поезије и постао другачији од песника модерног сензибилитета. Битна карактеристика ове лирике јесте сан. Као да из Миланових песама говори оно давно изречено, да ум ништа није створио док није одсањао.

Милан Ђокић je истовремено интересантан и као човек и као песник, јер још нисмо одговорили на питање прикривеног полемичког односа између Бранка Миљковића и Матије Бећковића, још увек нисмо пронашли одговор на питање, да ли ће поезију писати сви или је неће нико писати. Ако је будемо сви писали, ко ће је слушати и разумети, а ако престанемо да пишемо поезију, сетићемо се да смо пре тога били људи. Тако је настао и поетски приказ Милану Ђокићу који сам написао 2007. год. и који се налази у форми стиха, а који је мотивисан књигом Милана Кашанина Судбине и људи. Та књига била је новина у српској књижевној критици као јединствени пример апологије одређености, срчаних уметничких подухвата, уверења да није довољно само живети, треба имати судбину. Извесне симпатије или антипатије које је овај критичар изнео у својој књизи односиле су се и на уметника и на његово дело. Тако он за Јована Скерлића каже да „нема већих глупости од оних које је тај несретни човек изрекао о Лази Костићу“ , а управо Лазу Костића ставља на место највећег српског песника бунтовника, иако је то место традиционално припадало Ђури Јакшићу. Скерлићеву Историју нове српске књижевности квалификује као јединствену књигу са савршеним моделом и генијалан пример за прецизност мисли, али и упућује оштре критике на његов мегданџијски дух „као сви људи брђанског порекла патио је од комплекса супериорности“. За Бранка Радичевића каже да му је жао што нису били савременици „ ни за кога ми није толико жао што га нисам познавао као њега. Чини ми се, по гласу бих га познао.“

Као и свака поезија и поезија Милана Ђокића има мана, пре свега недостатак непосредности, жртвовање смисла ради есенције. Као човеку Милану Ђокићу је тешко пронаћи ману. Пре двадесет година Милан је написао Молитву за мир, у рату, после двадесет година пише молитву за мир у миру. Зато је он сигурно један од ретких песника који не би гасио жеравице испод спаљеног Христа, из оне легенде о великом инквизитору коју Иван приповеда свом брату Аљоши, у роману великог Достојевског, и не би тражио земаљски хлеб од фарисеја и инквизитора, то је сасвим сигурно. Пре би он лупио челом о земљу како то каже Матија Бећковић за Бранка Миљковића него што би остао недоследан. У време кад пси рата и џукеле мира воде једну нову битку, Милан Ђокић у Пљакиној улици бр. 14 и даље пише своју молитву за мир, јер његова тишина је канонска, пуна благости и смираја, као и сазнање да се све завршава смрћу, али исто тако и да васкрсење не бива без смрти.

ИНЕ СВЕТЛОСТИ: Циклус песама "Поздрави"

На фотографији књижевници Милан Ђокић и Љубиша Ђидић у Краљеву 2011.

ПОЗДРАВИ СВИТАЊА

За пропланак приближен слуху

За занемеле реке пуне непознатог ваздуха

За путнике невидљивог облака птица

За језик ушће препознавања.

За цвет кога су сневале језе

За одрицане путање опеване пупољком

За нови раст једног додира лепезе

За шуштећи траг мисли и светлости.

За биље изненађеног даха

За одсуством зачет говор

За прекрасност виђења звезде

За путеве између оних који су прошли.

КЊИЖЕВНИ МАТИНЕ У НЕВЕСИЊУ

У огромној прохладној сали, дочек

Поклон из кутија као са неба

Ужагрелих очију младенство. И друго нам треба

Чујмо шта поколењу ваља. Мали почек.

Рецитал у тишини, аплауз ђака.

Лепрша реч, свеске без линија,

сапуни, колодонт пасте и мисао бачених опушака;

крај пушака клицање, обрис пуне чиније.

У јутро пукне видик, прашти, туче.

Земљом бешумно ходи Свети Сава:

Нема куће којој стићи неће, реч одмотава,

Во имја Оца и Сина, изостављено деца нам уче.

ГОРЊИ ПРОЗОР

Са горњег прозора, видим покисле

јабуке, зреле у запитаности, тек

заустављеном визуром, стисле

се међу гранама, као да би на прек

поглед пројавиле дах подрхтавања.

Кроз рачву тамна улица, изостављена

задња реченица у процепу крика,

И журни кораци, за трен непокретна слика.

ТОК

Ноћ јужних обрва

и већ полети зов хитрошћу труба

Пробуђена мисао прва,

замрзли булевари зевну.

Ослушкивање иза првог преломљеног угла,

улице подмећу леђа

врије у јутарњем преламању

и мостови у искораку.

Куће прислоне уши,

паркови пуни дечјег запиткивања,

стазе се склањају, насумице

у треперењу лишћа, упитна реч,

знатижељно лице:

Где сам, шта усмерава кораке

куд тело провлачи нит.

могућност споја

одсјај северних ноћи,

југ се оглашава у баштама, врева мириса,

опет по нејасном трагу проћи

ноћ опипљива, ознојених мишица

скрштених руку

између река, и рукаваца,

у насмејаним врбацима, у чамцу што клизи

у треперењу воде.

ФАГОТ

Трен раздрљен,

сејао папрат, кактусе

видели сјај, тесто

ловор, кумулонимбусе

усном злато и осмех,

веровали зубима

сејао скривен плач.

Упирали прстом,

видели медене кочије

траке, кончиће

племе и риме, лет

бубамарин, чучале около

ватре, лепршаве катарке.

Најрадије слушао песму о фаготу,

мерио лик у огледалу

ноте, поклич у ражи

мирио мирис флека на зиду,

на врху пирамиде додир пете,

носио врскапут, песме рајских птица

Где се корак скрио док

чекао у салону дете,

иза свих имена

у чијем је наручју био.

ГЛАСНИ, ХРАБРИ ТОК

Кажи се светлошћу кристала и ружа,

Одсликани дрхтај руку стару пружа.

Док ословиш брата у дисању ноћи

Нежност ће у срцу руже да преноћи.

У пламену руде исписује нежно

Давна слова,сан кидан претежно

Тихо мисао заста, пита откуцаје,

У гласни, храбри ток на прстима стаје

Не хте да те зовне, тајном изостави.

Дисање те позна м решкањем у трави.

Додиром сунца, јутро шапат створи.

Не поричи наду кад стаза говори.

Високе звезде за трен раздвојише

Поглед према земљи и стубе на више

У чекању место позна откривача

Несмањена снага која мисао враћа

и давно отишле, дођоше нам журно

ненађене песме, славуји, ноктурно.

Стари мимоходи док чун не изгубе

Зарасту с осмехом, показују зубе.

Нова реч са присоја израсте и штрецне,

У ожиљак скрита, за трен се обрецне.

Старе речи, занемеле, штуре,

Једним оком гледну, чекају, дрхтуре.

Памћење је стуб гласне висине.

По дну струже вапај, дошао из нигдине.

Кажи оном страном што прећута гроза,

Одшкринута врата за мирис мимоза,

Кућом кад оцвета мирно достојанство,

Осмех из невида просут у тајанство.

КАО КЛОБУК

Развалио уста,

допире из детињства.

Кривица у магли,

исијавају речи.

Понедељак, уторак,

као клобук

петак и недељни свршетак,

мирис женске коже,

округли разговори,

питања у цвасти

жврљоптине мириса у воћу

присуство пред стубиштем,

далеке тачке понора

звецкање бачене паре на плочнику.

КАПА У ВИС

Два се брата око међе

на изданке размирице блеђе.

Уз шикару, три се друга,

поглед стаде, допире са југа.

Четир стране, четир пријатеља.

глава са ветрове стране веља.

Пет се пута на један наврну

незнан јарац на суво насрну.

Шест јаука играју красоте,

прекорачи са осмехом, ко те.

Седам прута за један увежу,

лични напор губи равнотежу.

МАЛА ГОСПОЈИНА У ПРИЛИПЦУ

Пробуђен звуком и јабуком, с даљине

Чују се звона,позив скривен на домак

Пријања уза све,у стрепњи,за трен сине

У достојанству за први на тлу, корак.

Уоколо препозна понеко лице, народни

Скуп у порти, већ је церемонија засела,

Слива се опште весеље и тон благородни

Поприма у сенци лице, скрушен запах јела

И молитве, с амвона кад ђакон је, уз околиш

У свечаности, појци су сад напојени,

Размину се кораци, пропусти у светлу, утиш-

аности,пројаве давни дрхтај ,заискри трон,

Засени слово, свитак откри небосклон.

С даљине, све с кубетом ,мије дах плаветни.

ПАУЗА, ПОЗИВ НА КОРАК

Дуго ћутати у себи, пред брзим водама,

Доћи до врата, тек иза зида се назире

Плава зора; приговор заваљен на стазама

Диже се и крену, место занемари.

Као раж, кад назире се у опкољу, у зрењу јуна

Пред облачним претњама, мирноћа да ли хтедне

Да зазвони и молитвено, заустив реч пуну

Преда се вишњем реду, а околности бедне.

Дуго ходити, из омамљености, што хвата

Скривеног искушења замах, претвара се, уз почетак

У светлу љуспу, пронађи мери почетак

И разлику у себи оћути, запамти незнаног брата

Што с двојником, из нехата , игру почиње често

И ходи с једне и с друге стране понтона,

У неизвесности, стаза скрене, покаже место

Ал откри сад прерушеност у леглу два тона.

У нове се преобукли исказе повици стари,

Трубачи и трубадури, на широкој стази згласје.

Већ је зазвонило за паузу, у којој супротности

Седе раме уз раме, и позивају. Крени! Час је.

СВАГДАШЊА ПРИЧА

Шуми шарна ноћ,

фаром и руком шверца:

Козлодуј, бунда од нерца.

Мрве ма столу, граница,

разбацана перца,

поглед момака са четверца.

Ноћ, мени чудној

пролази уздасима.

Лудуј, не лудуј

њушку напујдај.

Тишина срче, с три педа,

Усана пој, пољупце меда

Мени се не да.

Ноћ замиче кроз пустаре

неизгледна,

Прсти уплетени на маре.

Ја пред њим отворена, чедна

путовање кроз мочваре,

брада му неизгледна.

Тамо и отуд, до Одесе

златне наушнице донесе,

срце ликом и мигом, занесе.

Иду, враћају се, плачу

већ деца,

плешем пред њим краља херца.

И песма, још једна терца:

иста у старости, свилна

ноћ – виолина јеца.

СВЕТ – ЦВЕТ

У овој ружи мисао

Трептаји непознати биљци

Вечности једне ожиљци

Кад бол се ко нокат стис'о.

Изаткај тренутка реч

Мирноћу нек отвори

Склад, кад трубе разговори

додир одшкринут већ?

Нек се сагласи тло , у мисли

Безгласје преточено тихо

На длану кад су се стисли

Милодари , праћени, кришом.

Нек се обуче весељем

Спашена једна влат

Тужни јој нокту недохват

Одбегао брегу бељем.

МОЛИТВА ЗА МИР

Молимо Те, Господе,

Са овог страшног места,

Са овог светог места,

Од костију и снова,

Од росе погледа,

Од ураслог памћења.

Од токова нам разуђених,

Од конопа заборава,

Од гласа сећања што сину нам

Преко врхова звоника,

Воздигни нас!

Сачувај нас,

Јалове тишине и мрака,

Сачувај нас,

У овој цркви,

Где у времена последња

Страдасмо сви,

Да нам кроз Радост,

Путеви Теби доходе,

За Мир и Спас свих људи,

За Семе и Цвет,

Воздигни нас!

Амин!

У Краљеву, 10. октобра 1991. године

О ЗЕМЉОТРЕСУ

Кад дрмне и земља протрне,

У дубини осе кад почне да руши,

Човек мали јесте и још мањи стожер,

Тек завапи тихо:

О, помози, Боже!

Ту престају речи и сазнање тоне

Пред снагом што планине руши,

У страху ко точак

О, шта ли се може,

Још једном, и опет:

О, помози Боже!

И птица и зверка нечујно се сложе,

Сазнање добује из дубине душе,

Нек у нечуј дође, шта рећи из коже,

О, шта ли се може:

Помози нам, опет, о помози, Боже!

04. новембра 2010. године у Краљеву