ЦИКЛУС ПЕСАМА ПОВРАТАК
„БАБА ЛЕНИНА“ ЦРКВА
(Остаци храма св. Ђорђа у Читлуку)
Светли лик старице која је стапала
Веру и реч обичну, о моје детињство росно.
Црква јој се на сну показала
И у живот разлистала, посно.
Памтим кандила, сјај књига староставних, иконе,
Речи ко мелем, цитати свих светих,
Пљуштање поука, уз прање наших ногу, и оне
Несташлуке тренутака дечијих, отетих.
И годинама, ко сељачки напев, лутам „госпоцки“
Каљугама асфалта и никако да угодим меру.
Свет нам од напора крупних, гротескних
У искушењу распрши танку веру.
И када спустим главу, ка биљу у ливади
Скоро зарасле стазе, скрушена марама давна
Молитвом нејасном и кандилом кади
Све болове отежале у времена водоравна.
Још увек одолева знамен у читлучком пољу,
И нечујне посете, уз паљенице, у дан очит.
Брује невидљива звона и болни су напољу,
Без зидова Свети Ђорђе, сам и наочит.
СВЕТЛО У НОЋИ
Лампа чучавка у слабом сјају,
Неспокој разноси на ивици тмине.
Не можемо се отети утицају
Жишка што светли усред тишине.
На прозорској дасци тихо преде
повремено се фитиљ посуврати,
Вечерње расположење, накашљавање деде,
У неком послу нагнута и мати.
Јело се на столу пуши и све је
Усредсређено, све се збило.
Наше прилике у гомили, чека се док снег веје.
Отац је на путу, само што стигао није.
Све што се збило у дан данашњи вуче
Снено, на тренутак један важан што је
Окренут у одбрани једне боје
Што у дамарима нечујно туче.
ОДРАЗ
Кроз завесу пој птичији, ту скривен кључ,
Да из празне уздрхталости, зевне
Празан пут пред светошћу, на обруч
Пева буре, из непомичности древне,
У одразу воде и камења изваљен пут,
Стазе и метеж скривен, без значаја.
Преокренула се слика као врскапут.
Уз дрво нежност, привијена уз скут
Старице, сан о кући боји са стране.
Збуњени посматрачи из прикрајка
Чекају зору да у угловима сване,
Скривене намере одољевају смеху
Кад се међ нациљане цеви углави бајка.
На првој реченици стадох, ко птица уз стреху.
МЕТЕЖ У ПОЉУ
Тихо ,у сусрет стрмином путева давних
Гле, заборавлљена на углу у светлости кладе,
Над којом наднешено небо у истој равни
На висоравни, детинњства звон стаде.
Под облацима орашје, у белој стопи камен,
Над њим жртвена стаза и пламен звездани.
На заравни тихи ход, с леђа обрамице знамен
Пење се уз брдо, то мати јутром рани.
Жедни и гладни у победном вихору дани
Нам замичу, где пределом сејач стаде
Дајте срцу у лету, птици кад заостаде
Сви ужаси утиснути, кораци записани.
Труба позивара у метежу касном
Нека окрену леђа у безброј значења
Отварају се странице за нова тумачења.
Ватра у огњишту кућном запева гласно.
ЗАПИС
Певајући небу ширину ил уз скуте
Земљи од сна уз давне протоке
Израста непојамна, ко сен са кулине
Свита ли је, поворка кроз међе дубоке.
Из тамних рупа , из различитих углова
Мичу се, буде, исходе, различите
Главе, нејасне, занешеног погледа
У заустављеној мисли скрите.
У стени искорачај, около скривено
Брежје, из тамних рупа искорачај
Тихи, да ход молитву веже
Тамо где је у ћутњи домашај.
И опет, подно громаде мир.
Једино се за трен обала заталаса.,
Реска вода капље , прст пружен у
Неспокој, видљиве стазе без гласа.
ПУТОВАЊА, СПОКОЈ
Тутње возови у ноћи, уз наслон чежња стара,
док пролазе кроз трешњаре и њиве, без писка
оштрог парњаче, поље кошинско отвара
сијасет слика, заборав и треперења блиска.
А иза тога незанани наслов изостаје.
Прогледа иза ограде знатижељно око
Дечије, ухвати у трен замах као да је
Иза немира прогласило станични спокој.
Да се с путовања отвори видик и уочи
Нешто необично, што се на стази збило
У неком крају с дрворедом, златом опточи
Трен у пролазу, па сенку опточило.
Пред мостом, као пред понором стресе
затамњење ноћно, а иза неочекиваног трена,
слика куће и лампа, дрхтај сенке наднесе,
мисао и освећење, рука на штап наслоњена.
Проговори из угла плач детета дурно,
и кораци пожурише да томе додају својства
шапата што умирује, уз икону, крепи журно
љуљушкање , трезвени дах спокојства.
САМОКРЕСИ
Косило опет откосом оставља
Све што усна ћути, мисао заборавља
На бунар стари извори жедни пали
Докони сугласници, сувише истрчали
Шуштећим речима, пуних коштица, свиле
Опет се забуном старом одбраниле,
Речи те ваше, образ их открива
Образу другом под росом која снива
Памћење, за измишљене птице, које неће
Туга се по законима сунца окреће
Лет кад је заустављен изненадним ноктом
Крик боси у подруме, ћутање потом.
Смелим челом обуче самокрес и тело,
Умирање вично невиним сјајем почело
Сјајем срце твоје и моје није
Приближило планине, за речи најгласније
За мисли реске, обличјем и криком
Јутро изједначено твојим обликом.
Подне ново попи из чаше, која потом
Просу весеље збратимљеним ходом
Где смо, почетком, који стазе саставља
Што мисао неће, ћутњом се оправља
Што видело није, нек се цветом реси
Оно што реч неће, у срце унеси.
СОНЕТИ У ОЧИТАВАЊУ
Њиве. тешке за приповедање, застају
У пола речи, све је хоризонтално доречено,
Тек шапат ил језик у пола гласа зановетају
Што се , ван контроле провукло исхитрено
И шљапка најпростија барица на кривудавом
Путу даје размирице босих ногу из давних
Дана, којих те сећања сев притиска здравом
Страном, из порива староставних.
То, шта ли је. што изместило се у одразу неба
На малом само простору, виђено крајичком
Само, ока. што гледа и што треба и не треба,
Не разликује се са путањом чисто песничком
Што отприлике некакве поруке јавља
И с реалношћу додирнутом, ка истм смеру наставља.
РАСКЛИМАВАЊЕ КАМЕНА
1
Тај камен
Са именом претка,
Што узидасмо га
У патиниране храмове.
Мељу расклиманим плочама
Хоће ли шта
Кад, празно се упињући
Надиру пабирци,
Изостављени људи.
Не без видљивог значења
Посматраш их;
Виде ли те, невиделци.
2
Као да давне себре твоје
Чу ли их, кад
Прислонише ухо земљи.
Изнад крви
Ливадом цвет жртве,
Извори, капљице пене
И, види:
Себе разјареног
Како на сечиво замах ухвати
Између празнине ноћне
И балчака усамљених клетви.
3
Није ли у брезама,
На пању у пошкропљеном
Остало записано.
Расклимава мисао
Камен непотпкупљив,
Јер те гледа одасвуд
У јутарњем вриску,
Просуто вино,
Непокупљене мрве са стола.
Нема коментара:
Постави коментар