ЦИКЛУС ПЕСАМА: ЛЕТОПИСИ, ИЗКЊИГЕ ИНЕ СВЕТЛОСТИ

ЛЕТОПИСИ

ДЕЧАНСКИ НОКТУРНО

Звонара тресе, а звона до Проклетија чак

заокруже, ако ће заједно што не може:

рис и срна, ситна чељуст на конак;

испод стропа и веђе што се гложе.

Преко резе, линијом Бистрице отекло

подне над фреском, визија у потезу киста.

Потписах се у стаху што ми се рекло,

Прости мене, Срђа грешног, за грехова триста.

На служби ''Нинје сиљи'' појања сува злата;

Каин на песку зида град, на палисаду ред отимача.

Из Књиге постања та тема није задата,

ал зби се, Адам остави руку уместо плача.

Купе се времена чудна, отпор је између непца

Ко не чује глас у пустињи, не види Певача слепца.

А храм се диже на длану, што време црње

Он на ктиторовом скуту, около посејано зрње.

Шта ћемо, насртајем кад запени тај сој,

Преблаги Господе, у молепствију и страху, одсвуд.

Десница Твоја, Судијо страшног Часа, није узалуд

Узела мач васколики, за Последњи, Одсудни, Бој.

ЈЕРЕЈ РАФАИЛ

САДЕЛА ВА ЛЕТО 1724. ИКОНУ

И ОСТАВИ ЗАПИС

Обрни-осврни, опет на истом:

Одужи сликарски труд.

Не јавља се Богородица са Христом –

Тој дасци нико не зна ћуд.

И пређе би била, да беше туткала,

Ал Москаљи однели до зрна.

Зла даска није се дала.

Посрећи ли се, засијаће, црна.

Може ли дах у семе грдно,

Кад путеви су неутешени.

Несликах, ничице сам на тлу тврдом,

Аз, недостојни, зограф грешни.

ПОЛУМИР

Преко ниског моста, дошли из Палежа

С мирисом дивљег босиока, без панцира

С мишљу да грана над нама још тежа

Кад стисци нам, не остаде да бира.

Над ковчегом из ког благоуханије точи

Видиш ли, сенка с те стране раскриљена

С врзине брекиња, клопот звекира суочи:

Придите, братја, зарад очеве речи, мира стамена.

Искочи зарад тога зајац и срна не помера

се с пута, и медвед и лав, једно другог не дира.

Придите за педаљ, спустите љута пера,

Ако ближе себи, ближе ка лепоти мира.

Придите, братја моја, нек' то отече с корака;

Музико-спасенија лира доброхот нек засвира.

Придите један корак, са два добра дијака

Вредеће у стиску шаке, за дан сутрашњег мира.

СВИТА

Велможе и патријарси

У високој сенци куд вам чело,

Преподобни јерарси у хаљинама дугим, ини

Затечени у тишини.

На пиргу различитих мисли

Меропаси, себри, кмети

Властелини, служинчади

Подрумари, пособшчице.

Свита стаде.

Разиграног даха, једва да би смирили их

С врха копља добошари, песмопојци,

У два реда трубадури, у лауте ни слово

Са лире комишници свега:

Коњушари, говедари, што све дуби у спрези,

Дуга капа. Све у свиту стаде

Натучене речи, измиче понор

До последњег слова пред њом

Цар нам Душан

Међ појилом и трубама

Свечаних стегова

Прилика му са брегова стаде

И наклон му цела свита

И царица кира Јелена са њим

с крилима земљу шарну

Међ Србљем застаде.

НА ДАН 16. ЈУЛА 1054. ГОДИНЕ

У ЦАРИГРАДУ, ЗАСИГУРНО

1

Кад су папски емисари,

на тло Цариграда стали,

један камичак, ког је врућ ветар сврнуо

зацептио је, у сандали госта, на жуљ као зрно.

Та нова резба, на меко, би да се насмеје,

што нађе уточиште на пети уваженог нунција,

Њима није доста, сунце бахато да их греје;

Распојасани господар, о пасу функција.

Из истог смера је светина придошла,

и куља - колико ногу,

И свака, зглобом јереси клима

облик несклада носи, још поприма

крти неред – Нареди нашим бродовима:

Не заустављати се до Рима.

2

Јер, кад се сретну две маслине,

изостане за секунд сунчани сат;

у звоњави скрушеност нечујно промине,

у чуду се згледају царски ипат и папски прелат.

Треперави дан је, тог шеснаестог јула,

хтео другој страни да заседне на раме.

Тек на олтару, у тмини се одрешила була

-Шта би – Црвени ортач да ме

на сред среде, без свете тајне,

бесквасне ли дискусије-не вреде.

Шта ли хоће смерност осе

Док јој из сандала вири охолост љубичаста,

ил' кармелићанске ноге босе.

3

На Бизанту, наједном, невидљиво: Баста! Баста!

Да су се среле две маслине,

Не би се умешао прст иконокласта,

Ни где да се сакрије, куда да мине

Ни у око бивоље, ни у лет ласте,

Ни ходом жустрине, ка бродовима, уз одурно

Кривљење лица, као да хода уз инока кљаста.

И као пси са ланца, време се одвезало бурно:

О, где ли изникну час, кад ступих овде ногом

-Јер, кад су се залупила врата, без речи

Векови, који наилазе, неће у тој колотечи,

Као љутито море под Златним Рогом.

-То, што се расцепило на двоје, засигурно-

ANNO DOMINI ... без решења, пред Богом.

СЕБАР ДОБРОНИЈЕ

1

Нас не питају, ни ко, ни шта:

Рука, док ми, по тамном огрозду шара.

Брковима прекор, на мишици одмара

Присутна језа. Из страшилишта,

Плету језици невидљиве ствари.

Магле засенчене, бешумним током;

Нога на степенику расуто претовари,

Угаони камен неизвесним оком

Расте, опточен у пламен, искром често

Уоквирен, изнад погружених глава.

Утврди темеље простирања и место

Где се мали корак отвором завршава.

2

Са чардака бруји: добро нам је,

На земљици гладној со се сије;

На ватрици котао, мука се насмије,

Доброније гласно, и кад добро није.

Аждаха грлом зије, силник из Азије,

Труби под прозоре преокрет нам пусти.

Расуту памет, бар тихо изусти,

И право реци, исправку с јапије.

Чух ли, ил шапат у четири зида:

Небесно се јави кад усправно туче,

Под круну и барјак у земаљско откида

Корак прав на стази, невидимо вуче.

НА КОЗНИКУ

Љубиши Ђидићу

На високом, на граду Кознику

Стаза уска, пут је убожнику.

Мисао-опрез питомину скупи

Шушти лишће, тек нешто нахрупи.

Свита стаде, уз усхит соколари

Лов ловили, нога да одмори.

Кнез одмахну, бора челом ниче

Ослушните помно стреле, оклопниче.

На високом, на граду Кознику

Раскриљени, љубе се у лику.

Прси ли се пустош са Истока

Претња густа, одсјај муња –скока.

Свилен сумрак, Отомана вика

Зажмури Европа, заграја прилика.

Вијор ветра, срп Исмаилћанина

Обрисано небо, ћутање хришћана.

У БРЕЗОВИ, БИЈЕЛА ЦРКВА

У ветру наједном утихну хајка

Свадбена поворка тишином измили

Весеље се разли из прикрајка,

Арсенија кнеза, у сјају и свили.

Он за руку држи Каталину,

Под планином белих двора трепет,

Поворка, лебдећи, прође у долину,

Уморни у сенци, товари и сепет.

Зеленилом кад спусти се роса,

Грабовници таласићи шуште

Стазом хода властелинка боса,

Док се црква зида, кише пљуште.

Заостале браве у невиду,

Заборавом рђа, људско посртање,

Док летопис писах, грешбни раб, у зиду

Mолитве инока, ране у раздање.

У векове кад се разви свитак,

С белутком се вију воде у планини.

У храму извезен бојом запис читак,

О ктитору кнезу, и о Катилини.

ДОДИР

Осеком вођен, у празном, већ искри

говор топли, зрелих шумова звона.

Из даха ти, лет открише, птица, анемона;

Простором се вину, Атосу, ил Мистри.

Пробуђена слико, пена прска, значај

незнатни са обзорја, мирис у лету

заусти на трен, избеглице искорачај

крену стази, ка златном кубету.

Маглом вођен, уви путоказ опет

незнање, раст са дрхтаја грмљавине,

напред – назад, на стубу се надви покрет

сенком, откри храм из позадине.

Којим слапом, у пометњи стиже

Са обзорја рука руци невидимо каже

У помоћ притекне светац, молитве придруже

трептај, разлистана добродетаљ, са водојаже.

СОНЕТИ

1

Ниски владари росе да позавиде

Владарима што се у царево ново одело ,

Обукоше, у тканине богате, провидне,

И са шеширима у невидљиво, смело.

Скривен поглед што ношен показа се,

У покушају да шекспировски раскрили

Замућене речи , изричит садржај заблуделе масе

Сценом кад уз реч терет велики допремили.

Не случајно затурени делови припадају

Истој написаној целини. Кад би да покажу

Говор изостављен у првом покушају

Дешава се на необележеној међи

Скривено питање као да тражи непознату плажу

Док истрајава у неисказаној жеђи.

2

Уз трубу заглушну, уз махање игра

Заједнички ће заборав да отвори чуло

Што се у преображају оденуло,

Заправо ни све то, ни кућа у изгра-

Дњи, уз одречно се име

Безумно приопштило доследне реченице

Које ће доспети до пронађене риме

Уза опречне смицалице.

Између набоја ретких узвишења

Неречени покрети у подозрењу

Зауставише за трен своја хтења.

На неки начин у чуду, објавише

Нешто од мелодије што је остало,

Уз благи покрет задрхтало.

3

Из тога што је пред тобом очигледно

Раздвојеним набојем да мисао крије

Склизнуће необјашњиво, недоследно

Послушањем да окаје то што се узвије,.

Они што су додали капе, шешире, темом

И маске, не да би јасно показали мало

Ситног нарамка из њиве што је остало

Да се скупља и пуни под тремом

Ни да чују ни да протумаче

Оно што се на обзорју јави

У дан кад се мисао нова заче

Између редова се много заборави

То што се заустави и напише

У незнању мање или више.

МРАЧНИНЕ

Во имја Слова, неспокојни себар,

Услишах слух и похвалу ти принех,

По киши, раскриљен с неба милодар,

Недостојне, док нас походе мрачнине.

Михољском лету кад раскрили кам

Да памате рожденије ми града,

Између две притисле силе, сам

Без игде икога, с мало снова у бошчи, о чада

Моја сенкама са стране пута, смејаће се вама

У даљини град и отоврена капија.

Претње тамне, то рече Пророк Исаија,

У сандалама. Штити спис. Перо је близу плама.

УТИШАНОСТ, ПРЕД АТОСОМ

Како је тихо овде

Над гором и водом скрито

Место, где те незнано воде

Самом послушању, пред скитом.

Извесност, у неизвесном своде

Небеска доручја, молитва.

У тихости, Теби, Господе

Погнута свака твар.

Како је добро, што све је

Утишано до слушности

Срца, пред ухом, где је

Отворено у простодушности.

Како је лепо, што смо

Иза света, и бесомучне стрке

Измакли за корак, а космос

Загледан, међ монахе и цврчке.

Како је тихо овде

где су у брекињама бескраја

Сва услишања; и стари зов где

Се у речима спаја.

И у пештери, где нико, гост чест,

Не ремети молитву,Теби, Господе,

Где пустињаку анђели доносе причест,

Нек путеви нас нечујно воде.

ПОЕЗИЈА: Цилус песама НОВИ ПОТЕЗИ из књиге изабраних и нових песама ИНЕ СВЕТЛОСТИ

НОВИ ПОТЕЗИ

НАСЛИКАН ПЛАЧ

Узвик милоште за две гугутке,

на грани пред кућом.

кисело им весеље у нецветнице

са врућом.

Ни мрве распршене

на цаклини паркета,

зар поглед на старински сто

да засмета.

Сећа се корак прхнули,

чело и небо смртном бојом

опточени,Бог дао, узео.

Ожалила, немо у затвореној кули.

Како самотно, и родила опет за утеху

златну јабуку у кући

отхранила овим рукама

у дан немогући.

Насликала плач пригушен

сузе без сведока.

Слика оживела, гледала је

знатижељно с оба ока.

ОПТОЧЕНИ РАЗГОВОРИ

Котрљају се слике, нога клима по снегу.

Прозеблих руку, уортачен снег, убацамо

грумење угља, зима дуга крије пребега.

Заноктице, ватру с падежима упознасмо.

Кућа с пунђом, нахерена, точи дрвенарија,

опчињени разговори, расчешљани с вечери,

ближи и даљи додири животворни сок, играрија

у отвореним вратима, чавао на стубу, еркери.

Сљуштени зид с паролом вуче у сјај,

Призор као на слици Де Хоха; унутрашње двориште,

Проте Матеје 23, ход стрепи, у давном граду дериште,

Гимназиски почетак, а звоник подупире бескрај.

Риба на тањиру, у прозорима скривено плаветнило.

У селидбе укрцана породица, несташе стазе завичајне,

Са оцем газиш чврсто, улица се, засењена, одужила;

Лак, с мајчиним осмехом, пред вратима прве тајне.

ПОКРЕТ НАДРЕАЛНИ

Расплину помамни стрк, док крије

се безазленост,у високом дрвећу, ћути.

На угловима улица тресе бат и сније

претње , лепрша стег уздигнути.

Ал штукну на врата нога, за њом

накострешене стрепње крстаре

Док даме за прсте држи, рука са мањом

отпорношћу црта кубизам за уличаре.

Не објашњавај сенку у цвећу, уз дуваре

недоследно иза рамена дирне

сазнање и чељуст у блату ,бар је

За памћење, док у пролазу вирне.

Једина извесност за хлеб насушни

и плен у шаци, после буктиње хвалне.

У предвојеној одаји за трен ослушни

разлучен покрет стране надреалне.

СТАРО ЈАЈЕ- ПИТАЊЕ

1

Са римских водоскока поглед ми сврну

у давни сјај пене и фигура, уз цеви.

Птичицe цвркут, у грању нешто протрну,

мимоиђе нa Фонтани ди Треви.

пљуштање и кораци, ка Тргу Навоне.

Неспокој слете пут Виа Апија,

Расути паркови и дрвеће на Пинчио, споне

Висока ограда и закључана капија.

Као да си пред њом ноћио, дневом диринчио

Немоћан у у странствовању, без својих уза.

Као да у хладу под дрвећем, шкргут штреца медуза,

а изгубио се, занемарен давни осмех мио,

2

Пред тобом слика мале постаје, у забити

завичаја стазе знане, са пуно детаља

кад се у њима мисао слила, до најтањих нити,

лик девојке у пролазу, као да се опет помаља.

Уз Мораву, у лишћу, које подгрева јесен,

у пролазу до бивше цркве, тишином занесен.

и ту се скрио у трави, нечујни извор.

На стени, крст је обасјан круг

и док у повратку журио сам римским улицама,

уз осмех на кривудавој стази, застао је стари друг.

3

У хотелу «Легационе» сјајна, жута врата

на њима се се у трену одслика двориште старо

заџиџио збор трубача, ветерана, па ломата

и свирка за свој грош, слуша их село са жаром.

Ал јурну час, букну дивљина,

у боју крштен у име Оца и Сина,

раздвоји војске, знање кад се кроји

спорне сугласнике дебела књига броји.

Мирис до немириса, на све се истаче

Мисао на стазама затегнута јаче

.Старе приче кад се Цариградом дели,

Десети век тек смо започели.

у вечерњој румени уз молитву се пели

Ка високој гори, барјаци и литије,

А горе небо ближе, ни земља даље нити је,

Нити се шта чује, док су у белом засели.

И док велеград у вечерњем руменилу одзвања

одмара се хор словенски далеко

и близу уз маскараде недоследно сања

велича куле и поглаваре, погледом попреко

Исток отвори око, у нејасни миг урања

Хорда пробуђена на питању камене стазе ниже

На балдахину збир жеља сања

На сред поља да ли је Исток или Запаад ближе.

СУСРЕТ У ЗЕЛЕНИЛУ

Ушетњи, ка плаветнилу, све хитнуто.

На истој стази, иза улице Лопе де Вега,

Сретали се у недељно јутро,

Два пријатеља – Маларме и Дега.

Опростите, господине Едгарде,

- скида шешир учтиво, песник ћутљиви.

Кад се чињенице јутра занемаре

због непотребне шкрипе, у којој сви

одсечци јутра путеве замрсе.

Треперања ил златног, како

га на челу осећам, у додиру врсне

пријемчивости зеленила, на поветарцу лаком.

Гле, шева споља, пут и радозналост кличе.

И миш, у подземном ризому, под кромпиром.

Дега се диви: Како код Вас стихови личе

На једноставну мисао под шеширом.

Часови одсутни, у споју са окружењем

Где се све слива, гледано са стране;

и прелива, сазнањем, док се том стазом пењем,

драги мој, господине Стефане.

Над понором идеја, Вам наклон дајем;

Ваше боје и линије, које се духом стичу...

- Маларме покретом показа, у немом покличу,

Неухватљив тај одраз, већ га разазнајем.

ЧЕОНИ ЗИД

Са првог јутарњег аутобуса

Сишао откључао врата јучерашњи

Живот и фиоке

Завиривао ушима

Под кревет ногама рукама

Ноктима напипавао жмарце

Има ли изгужваних сенки на сагу

Опушака потпетица мрвица

Да ли су зидови

У снове у змајеве пруге

У затегнуте погледе

Отиснути

Да ли су књиге стариле

Да ли су усправна сећања

Данило Ивановичу

Као туђе чељусти

Јиш на полицама

Уз морске зоре

Ћутиш док беласа

Ругање Христу од Гриневалда

Без оквира на чеоном зиду

КУБИСТИЧКА ЛУЛА

Феран Леже

Пуши лулу,

Топовски ди

Раствара облаке

Кроз цвеће лименки

С

Пикасом

Лула постаје камени лабуд

До немогућег,

Стој! Претерали смо.

Али само се тако отварају врата,

Мера је лула, ваздух и «Ротонда»

Буду једнако чврсти и меки,

Да се могу резати, чешљати

Лепотом

Чворноватих леђа.

Жорж Брак

Додаје док руком

Прихвата облик луле:

Важна су уста

А она без луле не могу.

Дакле, између једне и друге тачке

Простор ни дим ни уста,

Ка љубави и напетости,

Поприма облик једног и другог

Тај одсечак нежности.

Хуан Гри

С њом даље

Ротира.

ПРИЗОР

Клод Моне на одру своје

Прве жене гђе Камил Моне

У једом тренутку

Спустио је своје људско

И подигао сликарско око.

Угледао је

Прекрасне зелене сенке

Које објашњавају додир византијских

Икона.

И видео је

(Док је око њега кружио

Конац побожног шапата: Нечувено!)

У модрим печатима сан

У коме се Јаков бори

Са Божијим полсаником,

Тада се осетио одједном сасвим сам

Претрнуо...

На ивици страха расте стабло смелости,

Човек упире целог себе

Окруњен пултом победе,

Али

Оно што остане

Постаје простор уметности.

У страху тада

Бацио је црну оловку марке «Конте» -

И није је више подизао.

СУНЦЕ ВАН ГОГА

Savior soufrir sans se pleindre.

Велико сребрно сунце

Кроз тамнило брабантских скица,

Међу рударима Боринахе,

Међу ткачима, копачима.

У Хесту, у баркама

У Шевенингену, скоњима на насипу.

Велики златни котур у бразди, орач

У дубоком одлежавању лишћа, моји пријатељи

- Незграпне руке љуште кромпир, док нуде

Бразде нежности – видите ли

Одсјај у снегу као у бресквином цвету за Мова.

Исти покрет,

И никада довољно грануло у писмима,

О брате Тео, куда отићи.

Сунце живота

Сунце смрти

Сунце Арла и Овера – једно је!

У светлости изразити се,

Грч потеза, додир кроз никад сагледану

Тамницу, за лет чемпреса, бруј звездани,

Savior soufrir... живахно, док следиш природу

И кад је напушташ, настављаш на палети:

Зелено и црвено,

Ми смо без речи сликана површина,

Сунце, прстен у сведочењу боје.

ПОЛ СЕЗАН

Зато што није ушао у Бугероов салон,

Код Надира је, у Булевар Каписин 35,

Умањен као сликар.

Али он се још није вратио у Екс

Да би му се свакодневно

Насмешила Света Викторија.

Сваки уметник, од стидљивог је

Штофа скројен.

Нејасно присуство чисте планине,

Гледа је из дана у дан,

Као Хирошиге Фуџи,

И увк је у подножју

Пред нараштајем новог лишћа

На коленима

Зато, док скида борбизонски шешир

И одлаже ногаре,

Погледом мери; одсјај неба

На предметима назначити,

И мало париског плавог.

Тако у радној свакодневици старости,

А ја сам на почетку, јер

Зато што није ушао у Салон –

Отац модерног сликарства

Постаје роб у чворовома мисли.

Тек их кистом разрешава, и зато рад,

Страшни геније, мучи га као несташно дете пса,

И у несаници тера на никад сагледив мотив

Сликати – не Пусена,

Већ мисао пред њим.

Онако како би у теби

Поново проговорио.

КРИК ХАИМА СУТИНА

Сву ноћ је кричала

Беловрата гуска

Из детињства.

Кист је не додирује

Али њен крик

Пара утробу дечака,

Шири облике који неће у очи

Трза и скупља му прсте.

Улази у поре и боје јутра

Као у платно, без осмеха.

Као давни мужик из Вилне.

Његова је тежина

Тој гуски на врат засела.

Мрки момак Сутин

Против памћења

Ништа није могао.

Претварао се је крв

У боју, тај дивни, истегнути

Rouge vermillion у пресијавању.

СТРАЖИЛОВСКИ ПОТОК

Путник ли је, што те лако дирне

Кад сунчано поподне низ Карловце

слива трагове, тек анђеоски вирне

слово из споменара за основце.

Дунаво пуне обале незнано вуче,

Звоници у акварелном небу сјаје.

Понеко винском песмом се обуче,

И пред бандером тетураво застаје.

Невидљив, иза капија, гргољи доток

песми додаје топот кочија, уз вранца

куд се пењао путем уз стражиловски поток

Некада Бранко, уз смех дама и незнанца,

који се појавио опет

и са чашом се куца са свима и с' нама.

БРАНКО МИЉКОВИЋ

ПРОЛАЗИ БЕОГРАДОМ

Бранко Миљковић поред пијаце Бајлони шета.

Обухватан поглед, занесена фигура кораке ваља

Клоаком, где се свет у јутру помаља,

Крај великог зида, украј небосклона и мета.

Орфеј у рукавицама, одмахује руком, док силази

У доњи део града, низ калдрму и међе Балканске.

Поноћ одлази и враћа се, стварност као азил.

Ништа не умирује ватру изнутра, ни туге лањске.

Враћа се, Кнез Михајловом, у подне отвара врата

Редакције Видика, врлуда као сипа.

После дискусије ватромет, слово расипа

Пепео над главама, заваравање стигмата.

Већ је сишао до мензе, вечерња слико,

У сали знана лица, лик девојачки неухватљив,

С корпом хлеба и осмехом: пронашао сам те,

Дивна Еуридико,

Твоје присуство види само Орфеј, уз фрулу схватљив.

У висине уздиже неочекиване речи, нечујне звуке,

Пред закључаним вратима одмахује

Сутрашњи дан и бежи

Дубље у доње пределе, где је буди из смрти,

Да је нежне руке

Од стихова, придржавју на даху могућем,

У равнотежи.