ИНЕ СВЕТЛОСТИ: Циклус песама "Поздрави"

На фотографији књижевници Милан Ђокић и Љубиша Ђидић у Краљеву 2011.

ПОЗДРАВИ СВИТАЊА

За пропланак приближен слуху

За занемеле реке пуне непознатог ваздуха

За путнике невидљивог облака птица

За језик ушће препознавања.

За цвет кога су сневале језе

За одрицане путање опеване пупољком

За нови раст једног додира лепезе

За шуштећи траг мисли и светлости.

За биље изненађеног даха

За одсуством зачет говор

За прекрасност виђења звезде

За путеве између оних који су прошли.

КЊИЖЕВНИ МАТИНЕ У НЕВЕСИЊУ

У огромној прохладној сали, дочек

Поклон из кутија као са неба

Ужагрелих очију младенство. И друго нам треба

Чујмо шта поколењу ваља. Мали почек.

Рецитал у тишини, аплауз ђака.

Лепрша реч, свеске без линија,

сапуни, колодонт пасте и мисао бачених опушака;

крај пушака клицање, обрис пуне чиније.

У јутро пукне видик, прашти, туче.

Земљом бешумно ходи Свети Сава:

Нема куће којој стићи неће, реч одмотава,

Во имја Оца и Сина, изостављено деца нам уче.

ГОРЊИ ПРОЗОР

Са горњег прозора, видим покисле

јабуке, зреле у запитаности, тек

заустављеном визуром, стисле

се међу гранама, као да би на прек

поглед пројавиле дах подрхтавања.

Кроз рачву тамна улица, изостављена

задња реченица у процепу крика,

И журни кораци, за трен непокретна слика.

ТОК

Ноћ јужних обрва

и већ полети зов хитрошћу труба

Пробуђена мисао прва,

замрзли булевари зевну.

Ослушкивање иза првог преломљеног угла,

улице подмећу леђа

врије у јутарњем преламању

и мостови у искораку.

Куће прислоне уши,

паркови пуни дечјег запиткивања,

стазе се склањају, насумице

у треперењу лишћа, упитна реч,

знатижељно лице:

Где сам, шта усмерава кораке

куд тело провлачи нит.

могућност споја

одсјај северних ноћи,

југ се оглашава у баштама, врева мириса,

опет по нејасном трагу проћи

ноћ опипљива, ознојених мишица

скрштених руку

између река, и рукаваца,

у насмејаним врбацима, у чамцу што клизи

у треперењу воде.

ФАГОТ

Трен раздрљен,

сејао папрат, кактусе

видели сјај, тесто

ловор, кумулонимбусе

усном злато и осмех,

веровали зубима

сејао скривен плач.

Упирали прстом,

видели медене кочије

траке, кончиће

племе и риме, лет

бубамарин, чучале около

ватре, лепршаве катарке.

Најрадије слушао песму о фаготу,

мерио лик у огледалу

ноте, поклич у ражи

мирио мирис флека на зиду,

на врху пирамиде додир пете,

носио врскапут, песме рајских птица

Где се корак скрио док

чекао у салону дете,

иза свих имена

у чијем је наручју био.

ГЛАСНИ, ХРАБРИ ТОК

Кажи се светлошћу кристала и ружа,

Одсликани дрхтај руку стару пружа.

Док ословиш брата у дисању ноћи

Нежност ће у срцу руже да преноћи.

У пламену руде исписује нежно

Давна слова,сан кидан претежно

Тихо мисао заста, пита откуцаје,

У гласни, храбри ток на прстима стаје

Не хте да те зовне, тајном изостави.

Дисање те позна м решкањем у трави.

Додиром сунца, јутро шапат створи.

Не поричи наду кад стаза говори.

Високе звезде за трен раздвојише

Поглед према земљи и стубе на више

У чекању место позна откривача

Несмањена снага која мисао враћа

и давно отишле, дођоше нам журно

ненађене песме, славуји, ноктурно.

Стари мимоходи док чун не изгубе

Зарасту с осмехом, показују зубе.

Нова реч са присоја израсте и штрецне,

У ожиљак скрита, за трен се обрецне.

Старе речи, занемеле, штуре,

Једним оком гледну, чекају, дрхтуре.

Памћење је стуб гласне висине.

По дну струже вапај, дошао из нигдине.

Кажи оном страном што прећута гроза,

Одшкринута врата за мирис мимоза,

Кућом кад оцвета мирно достојанство,

Осмех из невида просут у тајанство.

КАО КЛОБУК

Развалио уста,

допире из детињства.

Кривица у магли,

исијавају речи.

Понедељак, уторак,

као клобук

петак и недељни свршетак,

мирис женске коже,

округли разговори,

питања у цвасти

жврљоптине мириса у воћу

присуство пред стубиштем,

далеке тачке понора

звецкање бачене паре на плочнику.

КАПА У ВИС

Два се брата око међе

на изданке размирице блеђе.

Уз шикару, три се друга,

поглед стаде, допире са југа.

Четир стране, четир пријатеља.

глава са ветрове стране веља.

Пет се пута на један наврну

незнан јарац на суво насрну.

Шест јаука играју красоте,

прекорачи са осмехом, ко те.

Седам прута за један увежу,

лични напор губи равнотежу.

МАЛА ГОСПОЈИНА У ПРИЛИПЦУ

Пробуђен звуком и јабуком, с даљине

Чују се звона,позив скривен на домак

Пријања уза све,у стрепњи,за трен сине

У достојанству за први на тлу, корак.

Уоколо препозна понеко лице, народни

Скуп у порти, већ је церемонија засела,

Слива се опште весеље и тон благородни

Поприма у сенци лице, скрушен запах јела

И молитве, с амвона кад ђакон је, уз околиш

У свечаности, појци су сад напојени,

Размину се кораци, пропусти у светлу, утиш-

аности,пројаве давни дрхтај ,заискри трон,

Засени слово, свитак откри небосклон.

С даљине, све с кубетом ,мије дах плаветни.

ПАУЗА, ПОЗИВ НА КОРАК

Дуго ћутати у себи, пред брзим водама,

Доћи до врата, тек иза зида се назире

Плава зора; приговор заваљен на стазама

Диже се и крену, место занемари.

Као раж, кад назире се у опкољу, у зрењу јуна

Пред облачним претњама, мирноћа да ли хтедне

Да зазвони и молитвено, заустив реч пуну

Преда се вишњем реду, а околности бедне.

Дуго ходити, из омамљености, што хвата

Скривеног искушења замах, претвара се, уз почетак

У светлу љуспу, пронађи мери почетак

И разлику у себи оћути, запамти незнаног брата

Што с двојником, из нехата , игру почиње често

И ходи с једне и с друге стране понтона,

У неизвесности, стаза скрене, покаже место

Ал откри сад прерушеност у леглу два тона.

У нове се преобукли исказе повици стари,

Трубачи и трубадури, на широкој стази згласје.

Већ је зазвонило за паузу, у којој супротности

Седе раме уз раме, и позивају. Крени! Час је.

СВАГДАШЊА ПРИЧА

Шуми шарна ноћ,

фаром и руком шверца:

Козлодуј, бунда од нерца.

Мрве ма столу, граница,

разбацана перца,

поглед момака са четверца.

Ноћ, мени чудној

пролази уздасима.

Лудуј, не лудуј

њушку напујдај.

Тишина срче, с три педа,

Усана пој, пољупце меда

Мени се не да.

Ноћ замиче кроз пустаре

неизгледна,

Прсти уплетени на маре.

Ја пред њим отворена, чедна

путовање кроз мочваре,

брада му неизгледна.

Тамо и отуд, до Одесе

златне наушнице донесе,

срце ликом и мигом, занесе.

Иду, враћају се, плачу

већ деца,

плешем пред њим краља херца.

И песма, још једна терца:

иста у старости, свилна

ноћ – виолина јеца.

СВЕТ – ЦВЕТ

У овој ружи мисао

Трептаји непознати биљци

Вечности једне ожиљци

Кад бол се ко нокат стис'о.

Изаткај тренутка реч

Мирноћу нек отвори

Склад, кад трубе разговори

додир одшкринут већ?

Нек се сагласи тло , у мисли

Безгласје преточено тихо

На длану кад су се стисли

Милодари , праћени, кришом.

Нек се обуче весељем

Спашена једна влат

Тужни јој нокту недохват

Одбегао брегу бељем.

МОЛИТВА ЗА МИР

Молимо Те, Господе,

Са овог страшног места,

Са овог светог места,

Од костију и снова,

Од росе погледа,

Од ураслог памћења.

Од токова нам разуђених,

Од конопа заборава,

Од гласа сећања што сину нам

Преко врхова звоника,

Воздигни нас!

Сачувај нас,

Јалове тишине и мрака,

Сачувај нас,

У овој цркви,

Где у времена последња

Страдасмо сви,

Да нам кроз Радост,

Путеви Теби доходе,

За Мир и Спас свих људи,

За Семе и Цвет,

Воздигни нас!

Амин!

У Краљеву, 10. октобра 1991. године

О ЗЕМЉОТРЕСУ

Кад дрмне и земља протрне,

У дубини осе кад почне да руши,

Човек мали јесте и још мањи стожер,

Тек завапи тихо:

О, помози, Боже!

Ту престају речи и сазнање тоне

Пред снагом што планине руши,

У страху ко точак

О, шта ли се може,

Још једном, и опет:

О, помози Боже!

И птица и зверка нечујно се сложе,

Сазнање добује из дубине душе,

Нек у нечуј дође, шта рећи из коже,

О, шта ли се може:

Помози нам, опет, о помози, Боже!

04. новембра 2010. године у Краљеву

ЦИКЛУС ПЕСАМА: ЛЕТОПИСИ, ИЗКЊИГЕ ИНЕ СВЕТЛОСТИ

ЛЕТОПИСИ

ДЕЧАНСКИ НОКТУРНО

Звонара тресе, а звона до Проклетија чак

заокруже, ако ће заједно што не може:

рис и срна, ситна чељуст на конак;

испод стропа и веђе што се гложе.

Преко резе, линијом Бистрице отекло

подне над фреском, визија у потезу киста.

Потписах се у стаху што ми се рекло,

Прости мене, Срђа грешног, за грехова триста.

На служби ''Нинје сиљи'' појања сува злата;

Каин на песку зида град, на палисаду ред отимача.

Из Књиге постања та тема није задата,

ал зби се, Адам остави руку уместо плача.

Купе се времена чудна, отпор је између непца

Ко не чује глас у пустињи, не види Певача слепца.

А храм се диже на длану, што време црње

Он на ктиторовом скуту, около посејано зрње.

Шта ћемо, насртајем кад запени тај сој,

Преблаги Господе, у молепствију и страху, одсвуд.

Десница Твоја, Судијо страшног Часа, није узалуд

Узела мач васколики, за Последњи, Одсудни, Бој.

ЈЕРЕЈ РАФАИЛ

САДЕЛА ВА ЛЕТО 1724. ИКОНУ

И ОСТАВИ ЗАПИС

Обрни-осврни, опет на истом:

Одужи сликарски труд.

Не јавља се Богородица са Христом –

Тој дасци нико не зна ћуд.

И пређе би била, да беше туткала,

Ал Москаљи однели до зрна.

Зла даска није се дала.

Посрећи ли се, засијаће, црна.

Може ли дах у семе грдно,

Кад путеви су неутешени.

Несликах, ничице сам на тлу тврдом,

Аз, недостојни, зограф грешни.

ПОЛУМИР

Преко ниског моста, дошли из Палежа

С мирисом дивљег босиока, без панцира

С мишљу да грана над нама још тежа

Кад стисци нам, не остаде да бира.

Над ковчегом из ког благоуханије точи

Видиш ли, сенка с те стране раскриљена

С врзине брекиња, клопот звекира суочи:

Придите, братја, зарад очеве речи, мира стамена.

Искочи зарад тога зајац и срна не помера

се с пута, и медвед и лав, једно другог не дира.

Придите за педаљ, спустите љута пера,

Ако ближе себи, ближе ка лепоти мира.

Придите, братја моја, нек' то отече с корака;

Музико-спасенија лира доброхот нек засвира.

Придите један корак, са два добра дијака

Вредеће у стиску шаке, за дан сутрашњег мира.

СВИТА

Велможе и патријарси

У високој сенци куд вам чело,

Преподобни јерарси у хаљинама дугим, ини

Затечени у тишини.

На пиргу различитих мисли

Меропаси, себри, кмети

Властелини, служинчади

Подрумари, пособшчице.

Свита стаде.

Разиграног даха, једва да би смирили их

С врха копља добошари, песмопојци,

У два реда трубадури, у лауте ни слово

Са лире комишници свега:

Коњушари, говедари, што све дуби у спрези,

Дуга капа. Све у свиту стаде

Натучене речи, измиче понор

До последњег слова пред њом

Цар нам Душан

Међ појилом и трубама

Свечаних стегова

Прилика му са брегова стаде

И наклон му цела свита

И царица кира Јелена са њим

с крилима земљу шарну

Међ Србљем застаде.

НА ДАН 16. ЈУЛА 1054. ГОДИНЕ

У ЦАРИГРАДУ, ЗАСИГУРНО

1

Кад су папски емисари,

на тло Цариграда стали,

један камичак, ког је врућ ветар сврнуо

зацептио је, у сандали госта, на жуљ као зрно.

Та нова резба, на меко, би да се насмеје,

што нађе уточиште на пети уваженог нунција,

Њима није доста, сунце бахато да их греје;

Распојасани господар, о пасу функција.

Из истог смера је светина придошла,

и куља - колико ногу,

И свака, зглобом јереси клима

облик несклада носи, још поприма

крти неред – Нареди нашим бродовима:

Не заустављати се до Рима.

2

Јер, кад се сретну две маслине,

изостане за секунд сунчани сат;

у звоњави скрушеност нечујно промине,

у чуду се згледају царски ипат и папски прелат.

Треперави дан је, тог шеснаестог јула,

хтео другој страни да заседне на раме.

Тек на олтару, у тмини се одрешила була

-Шта би – Црвени ортач да ме

на сред среде, без свете тајне,

бесквасне ли дискусије-не вреде.

Шта ли хоће смерност осе

Док јој из сандала вири охолост љубичаста,

ил' кармелићанске ноге босе.

3

На Бизанту, наједном, невидљиво: Баста! Баста!

Да су се среле две маслине,

Не би се умешао прст иконокласта,

Ни где да се сакрије, куда да мине

Ни у око бивоље, ни у лет ласте,

Ни ходом жустрине, ка бродовима, уз одурно

Кривљење лица, као да хода уз инока кљаста.

И као пси са ланца, време се одвезало бурно:

О, где ли изникну час, кад ступих овде ногом

-Јер, кад су се залупила врата, без речи

Векови, који наилазе, неће у тој колотечи,

Као љутито море под Златним Рогом.

-То, што се расцепило на двоје, засигурно-

ANNO DOMINI ... без решења, пред Богом.

СЕБАР ДОБРОНИЈЕ

1

Нас не питају, ни ко, ни шта:

Рука, док ми, по тамном огрозду шара.

Брковима прекор, на мишици одмара

Присутна језа. Из страшилишта,

Плету језици невидљиве ствари.

Магле засенчене, бешумним током;

Нога на степенику расуто претовари,

Угаони камен неизвесним оком

Расте, опточен у пламен, искром често

Уоквирен, изнад погружених глава.

Утврди темеље простирања и место

Где се мали корак отвором завршава.

2

Са чардака бруји: добро нам је,

На земљици гладној со се сије;

На ватрици котао, мука се насмије,

Доброније гласно, и кад добро није.

Аждаха грлом зије, силник из Азије,

Труби под прозоре преокрет нам пусти.

Расуту памет, бар тихо изусти,

И право реци, исправку с јапије.

Чух ли, ил шапат у четири зида:

Небесно се јави кад усправно туче,

Под круну и барјак у земаљско откида

Корак прав на стази, невидимо вуче.

НА КОЗНИКУ

Љубиши Ђидићу

На високом, на граду Кознику

Стаза уска, пут је убожнику.

Мисао-опрез питомину скупи

Шушти лишће, тек нешто нахрупи.

Свита стаде, уз усхит соколари

Лов ловили, нога да одмори.

Кнез одмахну, бора челом ниче

Ослушните помно стреле, оклопниче.

На високом, на граду Кознику

Раскриљени, љубе се у лику.

Прси ли се пустош са Истока

Претња густа, одсјај муња –скока.

Свилен сумрак, Отомана вика

Зажмури Европа, заграја прилика.

Вијор ветра, срп Исмаилћанина

Обрисано небо, ћутање хришћана.

У БРЕЗОВИ, БИЈЕЛА ЦРКВА

У ветру наједном утихну хајка

Свадбена поворка тишином измили

Весеље се разли из прикрајка,

Арсенија кнеза, у сјају и свили.

Он за руку држи Каталину,

Под планином белих двора трепет,

Поворка, лебдећи, прође у долину,

Уморни у сенци, товари и сепет.

Зеленилом кад спусти се роса,

Грабовници таласићи шуште

Стазом хода властелинка боса,

Док се црква зида, кише пљуште.

Заостале браве у невиду,

Заборавом рђа, људско посртање,

Док летопис писах, грешбни раб, у зиду

Mолитве инока, ране у раздање.

У векове кад се разви свитак,

С белутком се вију воде у планини.

У храму извезен бојом запис читак,

О ктитору кнезу, и о Катилини.

ДОДИР

Осеком вођен, у празном, већ искри

говор топли, зрелих шумова звона.

Из даха ти, лет открише, птица, анемона;

Простором се вину, Атосу, ил Мистри.

Пробуђена слико, пена прска, значај

незнатни са обзорја, мирис у лету

заусти на трен, избеглице искорачај

крену стази, ка златном кубету.

Маглом вођен, уви путоказ опет

незнање, раст са дрхтаја грмљавине,

напред – назад, на стубу се надви покрет

сенком, откри храм из позадине.

Којим слапом, у пометњи стиже

Са обзорја рука руци невидимо каже

У помоћ притекне светац, молитве придруже

трептај, разлистана добродетаљ, са водојаже.

СОНЕТИ

1

Ниски владари росе да позавиде

Владарима што се у царево ново одело ,

Обукоше, у тканине богате, провидне,

И са шеширима у невидљиво, смело.

Скривен поглед што ношен показа се,

У покушају да шекспировски раскрили

Замућене речи , изричит садржај заблуделе масе

Сценом кад уз реч терет велики допремили.

Не случајно затурени делови припадају

Истој написаној целини. Кад би да покажу

Говор изостављен у првом покушају

Дешава се на необележеној међи

Скривено питање као да тражи непознату плажу

Док истрајава у неисказаној жеђи.

2

Уз трубу заглушну, уз махање игра

Заједнички ће заборав да отвори чуло

Што се у преображају оденуло,

Заправо ни све то, ни кућа у изгра-

Дњи, уз одречно се име

Безумно приопштило доследне реченице

Које ће доспети до пронађене риме

Уза опречне смицалице.

Између набоја ретких узвишења

Неречени покрети у подозрењу

Зауставише за трен своја хтења.

На неки начин у чуду, објавише

Нешто од мелодије што је остало,

Уз благи покрет задрхтало.

3

Из тога што је пред тобом очигледно

Раздвојеним набојем да мисао крије

Склизнуће необјашњиво, недоследно

Послушањем да окаје то што се узвије,.

Они што су додали капе, шешире, темом

И маске, не да би јасно показали мало

Ситног нарамка из њиве што је остало

Да се скупља и пуни под тремом

Ни да чују ни да протумаче

Оно што се на обзорју јави

У дан кад се мисао нова заче

Између редова се много заборави

То што се заустави и напише

У незнању мање или више.

МРАЧНИНЕ

Во имја Слова, неспокојни себар,

Услишах слух и похвалу ти принех,

По киши, раскриљен с неба милодар,

Недостојне, док нас походе мрачнине.

Михољском лету кад раскрили кам

Да памате рожденије ми града,

Између две притисле силе, сам

Без игде икога, с мало снова у бошчи, о чада

Моја сенкама са стране пута, смејаће се вама

У даљини град и отоврена капија.

Претње тамне, то рече Пророк Исаија,

У сандалама. Штити спис. Перо је близу плама.

УТИШАНОСТ, ПРЕД АТОСОМ

Како је тихо овде

Над гором и водом скрито

Место, где те незнано воде

Самом послушању, пред скитом.

Извесност, у неизвесном своде

Небеска доручја, молитва.

У тихости, Теби, Господе

Погнута свака твар.

Како је добро, што све је

Утишано до слушности

Срца, пред ухом, где је

Отворено у простодушности.

Како је лепо, што смо

Иза света, и бесомучне стрке

Измакли за корак, а космос

Загледан, међ монахе и цврчке.

Како је тихо овде

где су у брекињама бескраја

Сва услишања; и стари зов где

Се у речима спаја.

И у пештери, где нико, гост чест,

Не ремети молитву,Теби, Господе,

Где пустињаку анђели доносе причест,

Нек путеви нас нечујно воде.