ххх
Кроз прозор
гледати како се муња гађа
И густо се
руно претвара у шуму црну
Нека се ветар
у мукама порађа
Док кише
певају и трну
петак, 23. јануар 2015.
ДРВО
Једно дрво
од стакла путује
А ветар не
разбија
Једно дрво
постаје метла
Ветрова и
путује
А вoда не
бистри
Једно дрво
постаје сплет
Претњи и за
час израсте шума
А руже не
падају
Под ударцима
разбеснелог ветра
Над завичајем
Једно је дрво
постало киша
ГОВОР
Немам рибе
у устима
А ипак ћутим
Кроз дланове
расте локвањ
И мирише небо
Вода се
разигра
И постане
самоћа
Усне после
траже
Неке случајне
таласе
Кроз прсте
расте говор
Велики као
ћутање
САНТЕ
Зашто размишљам
о пољима
Запаљеним
свитањем
Зашто размишљам
о мостовима
Који због
присуства неба теку плаву
Даљине не
дају одговоре
Једино санте
доба плове
Плове у
недоглед
ПРОТИВ СЕНКИ
Лиснате, жуте, прозирне
Штуре, тамне и гладне
Провлаче се кроз дане и ноћи
Кроз пукоитне и ведрине
Седим у положају скитнице
Около пролазе путеви
Звездане стазе, рањена стопала
Сенке полако расту
Улизују се праху
Уклесана у ваздуху
Песма даљина
Као путоказ
уторак, 9. септембар 2014.
Здравко Вајагић беседи на отварању изложбе слика Милана Ђокића,19 Јуна 2014 (ВИДЕО)
https://www.youtube.com/watch?v=wsysROJlFxk
сликар Здравко Вајагић беседи на отварању изложбе слика Милана Ђокића,19 Јуна 2014 у Београду, у Заводу за проучавање Културног Развитка, ул. Риге од Фере број 4.
недеља, 16. март 2014.
НА ТЛУ РОДНОМ
 |
| Пејсаж са Рудна |
На тлу родном
Ако сретнеш сељака, поздрави га речима и ћутањем.
Оно што је без речи понекад је гласније у ветру олујном.
А оно што се завршава шапутањем,
вапи у уздизању једва чујном.
Човек из народа иде увек путем
где се укрштају звезде и стазе хоризонта
У рану зору песмом у море поринутом
где се уливају реке Балкана И Хелеспонта
Изађи из свакодневних стаза и улегнућа,
погледај изнад себе у шуму крила, кликтају птица.
На обали снова древна колиба од прућа
И шљива израсла где је бачена коштица.
Човек је ишао лагано у гуњу сивом
огрнутим преко савијених леђа
док је затреперила мрежа и пређа
рибе искакале из таласа, воденица је шумила мливом.
Неко се огласио упола гласа
И наједанпут засијало сунце јасно
Закуцало у дубини земље срце гласно
И најавило клијања новог класја
Пријавите се на:
Постови (Atom)