ЧИТЛУК

ЧИТЛУК

За чудо без корака иде сам,

До Кукљина је дошл ау сандалама.

Даље се у књизи земље осало пише,

Житлучке равни отвориће ускоро кише.

Пространство љубну све четити стране,

Певајући небом за мисли простране.

Изненађење симетрије ће да се врте

Око твога и мога несиметричног лица

Опет ће трагачи доба терет да упрте

Однеће жетву горку буна и неверица.

2.

Конопље зрење под челом,

Отвориће нас понашању смелом.

У смирај лета волећемо спасом

И речју под језиком, фрулом за појасом.

Саставите нас са рошеним гласом

Откривени смо изненађени велом

Следите тугу за мајчиним челом

Јер рођени смо у дисању огрубелом

3.

Над Моравом љуљале се љуљке

У избици читали смо шљунке

Планине су надносиле крило,

Сан чувале дворкиње виле.

Бескрај је у злату товарио кола,

Трепериле сенке без страха и бола

Кретали смо напред побауљке

Срцем само осмехнутог дола.

1959., 1987.

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

ПРОСТЕ МОРАВСКЕ ПЕСМЕ

1.

Обала мирише на шљунак и со,

Ветар ситне звезде над Моравом тресе,

На сваког је од нас по један бол кидисо,

Године су нам још увек тесне.

Зарзала су још триста Јабучила,

Са сенкама смо продужили сваће,

И када смо плакали и смејали се у безнађе,

Велика Кола у злато нас крила.

2.

Сви очајници отишли. У мени

Бакар отопљава говор мирисом на вече,

Које отвара сјај отмени.

Далеке звекире у одсутнсоти јече.

За очај су нам премалена грла, речи

Прешироке, он храни се временом глувим.

Очајни светац пред грешником клечи

И кише измичу пре временом сувим.

3.

Певале рибе исте, потањо давни чамац

У белу крљушт – то речно заборавље.

И после свега исти, венчани самац

Са пулсом кад дише Поморавље.

Одакле долазе восјке у ово свитање слано

Са муњама модрим уместо ореола

Одакле питање строго осмехнутом страном?

Ветрови с хоризонта, одкле мирис смола?

4.

Ћутим. У тами звезда се љуља,

Двадесет друга година моја ко хармоника,

Чудна музика куља

Од зрења и непомирења. А реком шљунка вика.

Разређени су јауци изашли из коначишта

И кљују већ у збуњена грла

У прслој тами мога изворишта

Једна је звезда нечујно обамрла.

1959.

МОРАВСКА УСПАВАНКА

МОРАВСКА УСПАВАНКА

Ноћ се шуња, ноћ од риба преко вена

Простор кричи сав од себе изнад глава

Један мисао црни свитац спава, спава

Срце расло од слепила, од времена

И лахор се преокрену, змијски пуже

У зеници давни поглед магле ствара

Сова кљује, сећање ме свог разара

И тама се оправадава за недужне.

Уљуљкуј ме чедо песмо, лако-крепка

Свирај, свирај испод крви празновање

Реч ми смолна, горка, реч од лепка

Оком руди, да ли цвета, већ раздање?

И жишка ми пали раме растрзано

У мукама порађа се, раћа тама

Мрак ли неопипљив, неухватљив, небо слано

Бела птица – сан ли снежни у рукама.

И лепрша звезда сјајна, пророк света

У мени љубав рујна негде скрива

Месечина танким велом га покрива

Ноћ одмиче, ноћ замиче, ноћ уклета

Испод речи лежи говор неизречен

Отишо бих негде сада тршне главе

Поред жита, у крај дуба, крај Мораве

Трагом новим у светлости непоречен.

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

ПРОЛЕЋНИ ЖИВОТ

Из вира који светлост опонаша,

Леден се талог помиче у зденке,

И живот изрони без оченаша,

Ко висибаба први, плашећи се сенке.

Он има поглед занетога чтеца

Пред азбуком од шикнулих грана,

Он хода пуст ко милитва свеца,

Обрастао у пејзаж својих дана.

Из година да се излегну ватре

Треба се бацити без реда,

Без смисла, који уљуљкани снатре,

- Живимо једном преко реда!

Он је близак као уста гласу,

Извуцимо га из туђих непаца,

Ко после рођења са зрењем у стасу,

Високо жито синова до отаца!

1959.

НАПОН

НАПОН

1.

И би песма – гвожђе течно, неизречно

Ковачницом бели цветак расцветасе

Тама ћути, откида се подне кречно

Цвет порасте, не стижа га више сасе

Кућа трошна преображај нови прима

Обоји се зид румено пред гостима

Именима речи које чутња некад узе

На другом зиду нацртане суве сузе

Пред заносом тога трена певач преста

Заузеше звезде места

- Ледна реч се раскрављава, неко зове...

2.

И би песма – говор глушни, поћут звезде

Тамни ветар без помола

Ко раскршће, где се време, где се кола

Свемирска и људска сударају, где најезде

Одњихано јутро лиже, јутро роди

Скањерам се, ходе ноге, у даљине

Југ ме баца, север гледа – север броди

Према јужним пределима. Шум засине

Путањом над челом, над пределом

Где зри шума, тамно око, месечина.

3.

Непознатог клате стремени без мере,

Без несхватног лома. У дубини речи ржу

Јесење промене, варке, бруј, потере

Јагодње ми мисли на усне навржу.

Кипи киша, чутим облива опсена

Зора, вече, ноћ, маглина – исто роди

Кругови се понављају вечној води.

И задрхта песма од сна првржена

Дрво стоји у тишини, глчас се јавља

И би песма – говор глушни што наставља.

КОЊИЦА СНА

Предлом сувим од магле јасне

Ко бујица ветра, дрска и млада

У грчу тренутка кад ноћ надвлада

Стреми коњица и месец гасне

Водом којом се препричавају приче.

Пробудити се нећу, руке нек ломно

Теку даље, нека ме поново

Врате у време које шишти

Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува

Где у галопу испред каска коњица лака

Сто коња, сто ведрих момака

Размичу реке што ноћ их тихо чува.

И када нестане и небо постане једно

Небо сељачко и као чело чедно

Ветар бледи ко бледа звезда доле

И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре

Ал јури већ док бес се мрзне

Док то све те не лизне, не окрзне

У тами расте један нови корен.ж

По једна звезда у копиту гори

И дуби рану ко забодена кама

Један јаук се у зубима пролама

И место тебе већ неко други збори.

1956.

ОПАКО СВИТАЊЕ

Сад куца у прозор страх, ломи се копље

Поноћи, висински стреме у време

Јата захукталих снова. Очеличено бреме

Бола салже се у снопље.

Јабука лета дозрева, мирише

Зној роса и пева цврчак у теби.

И ноћ се ко авет веша, неко сокове сише

Један мисоа си сву гралу проби.

Провири кроз окно, озебло сећање чека

Да с гране пред кућом зора ко звезда падне

У теби пустош свира и савија се река.

Речи као псето гадне.

Иза гумна шуња се вемили гост

И куца у прозор. Сва копља су разбацана

И црчак у теби пева, ас стрепи свака кост.

Свиће. На земљи умиру јата галоврана.