недеља, 16. март 2014.

НА ТЛУ РОДНОМ





Пејсаж са Рудна


На тлу родном


Ако сретнеш сељака, поздрави га речима и ћутањем.
Оно што је без речи понекад је гласније у ветру олујном.
А оно што се завршава шапутањем,
вапи у уздизању једва чујном.

Човек из народа иде увек путем
где се укрштају звезде и стазе хоризонта
У рану зору песмом у море поринутом
где се уливају реке Балкана И Хелеспонта

Изађи из свакодневних стаза и улегнућа,
погледај изнад себе у шуму крила, кликтају птица.
На обали снова древна колиба од прућа
И шљива израсла где је бачена коштица.

Човек је ишао лагано у гуњу сивом
огрнутим преко савијених леђа
док је затреперила мрежа и пређа
рибе искакале из таласа, воденица је шумила мливом.

Неко се огласио упола гласа
И наједанпут засијало сунце јасно
Закуцало у дубини земље срце гласно
И најавило клијања новог класја

среда, 7. август 2013.

СЕЛО У СУМРАКУ, ФЕЊЕР




Месец на плоту био спустио котву
Нестао приликом згодном
И ту је у питомом крају свој на своме
Село раскаљано, у белу оденуто лепоту
Утонуло ниско на тлу родном

Сељак распреже кола, киша и суснежица
А уста у зобници, само врска зоб
И брига покрива старо ћебе
Уз светлост фењера, и кораци
Ужурбано иза врата, начуљене уши

Махање репом одреди смер
Корака и бат потковица
Док сумрак се смеши и греје лице
Дневних  пребирања по  смеру шаши
Тишина ће доћи уз танка превирања

У кући, зидови укућани
И сви горки осмеси су наши

уторак, 12. јун 2012.

УЗ СЛАВСКИ КОЛАЧ


                                         




                                      Отац сече колач док му челом
                                      расту боре, у ритуалу
                                      хлеб се окреће
                                      и нико од нас посумњати неће
                                      у свечани чин и молитву устрепталу,
                                      поставке на столу,
                                      где је од свега по мало
                                      засео посни ручак.
                                      Расположење нам је у трену застало,
                                      док се крстимо
                                      побожног погледа,
                                      седећи уз јастучак.
                                      Овако није давно било
                                      свечано стање и сви
                                      радосног лика,
                                      зуримо без речи,
                                      као да смо на ивици раја.
                                      Све утихнуло и
                                      цело небо приближило,
                                      слави се слава светог Николаја
                              

среда, 23. мај 2012.

ФОТО РЕПОРТАЖА: ИЗЛОЖБА И ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ МИЛАНА ЂОКИЋА У КРУШЕВЦУ

Порта цркве Лазарице

Пре отварања изложбе

Милан Милић и Милан Ђокић

Мића позира куму Аци

Први посетиоци

Здравко Вајагић и Драгиша Обрадовић

Кума Мира Каурин у првом реду

Пуна сала галерије Милића од Мачве
Поглед одозго

Евоцирање успомена

Мића потписује књигу старом пријатељу

Косовски бој, Милана Ђокића

Све време нас је гледао Милићев аутопортрет

 Утишаност пред духовоноћу и уметношћу

ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ И ЛИКОВНОСТИ

Прошлог четвртка је краљевачки уметник Милан Ђокић у крушевачкој Галерији Милића од Мачве представио књигу изабраних песама „Ине светлости“ и уједно отворио ретроспективну изложбу слика која је обухватила цео опус овог уметника. О Ђокићевој поезији говорио је песник Небојша Лапчевић, о сликарству историчар уметности Маја Олић, а Милану као особи његови дугогодишњи пријатељи песник Љубиша Ђидић и сликар Здравко Вајагић. 

Текст и фото: Александар Марић



КОСОВСКИ ИНТЕРМЕЦО, МИЛАН ЂОКИЋ


ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ И ЛИКОВНОСТИ
Прошлог четвртка је краљевачки уметник Милан Ђокић у крушевачкој Галерији Милића од Мачве представио књигу изабраних песама „Ине светлости“ и уједно отворио ретроспективну изложбу слика која је обухватила цео опус овог уметника. О Ђокићевој поезији говорио је песник Небојша Лапчевић, о сликарству историчар уметности Маја Олић, а Милану као особи његови дугогодишњи пријатељи песник Љубиша Ђидић и сликар Здравко Вајагић.