СМРТ ИЛИ РОЂЕЊЕ

За игру знај једро кад пада

У блату догорева да ко у перју

И васионом љубав се опет искрада

Смрт или рођење биће у повечерју.

Реко, дуж себе прођи и претражи

Док житки још су извори. Ишљиве страсне

У јесен чују се једино кише гласне

И глас тврди ко хлеб од ражи.

Ја гледам прсте кад их сунце диже

То житом нов сок прође

И као псето преклањски корен глође

Тај дах ме сву ноћ лиже.

На раскрсницу дођох да вичем и ћутим.

У мени дан и грожђано врење,

Коњица јури и ко да битку слути.

У повечерју биће смрт или рођење.

СЛУТЊА

Можда је вихор с песмом и страхом

Утроба ваздуха што младунце рађа

Хорови ветра излазе из тамних лађа

И реч свака одлази с крахом.

Винути... винути птице у језгро помаме

У ноћ. У дуб. Где лепота је оружана зубом

Прастара немам с душом дивне даме

Ево је већ мирна пред кућним стубом.

Ако зароним језа тек што се дави

У тесној ноћи кад чује се времена мук.

Претходници јављају окршај прави.

Све звезде су затегнуте у лук.

У ИМЕ СНА

Оставите ноћ отворену, мисли рспете

На четири стране, у име себе и свих

Крв врела распрема горког рођења стих

И свуда по тами древне птице лете.

Пролази утробом ко параван спасоносно време

Човек је застао, путање даље воде,

Од недохода ходу, од хода до заспале воде

Да се отворе за виске приходе смене.

Гледај, варљивости, кроз танку завесу сна

Стрепње најтања нит налази ослонце чврсте,

Ко брдо тежак сан, јава непресушна,

Ветар вири кроз раширене прсте.

Улијте старом ораху у кореен новог сока,

Гласови птица и деце силазе срцу ближе,

Под трулим пањем лепљиви отров клиже,

Мера је дан и ноћ за тачку без узрока.

И тек на маргини по рукопису звезде упамте

О светлости, круг и орла велики лет,

Док месечине игром сенку и путеве прате

У души пожар, пропланак и Великог Сна сплет.

У јутра сићи јасан међ корале и људе

Ко травка скрит ил сламка за врхове света

Изговорити именаде у распрштелости конфета

Као камичак, жад или уличне шараде чудне.

Оставите ноћ отворену, мисли распете

На четири стране, у име себе и свих!

Крв нова распрема горког рођења стих,

И свуда по тами древне птице лете.

7. IX 1956.,1987.

17. XII 1955.

Ја сам био и јесам, али ако да то самба луда у мени игра, а ту, туђи кораци

Кроз мне кораци

Кроз мене крв прави кораке

Ја играм и стојим у месту

Зуби срасли, јер хоћу да лице

Ми буде мино – небески туч

Ја играм и све руке у мени играју

Све руке и дамари клобучају, али ја јесам миран

Тихо се семје нека нађена усна и оде, врати се

Али гледам и прсте не могу заиграти своје

Да се вину као извесни вихор. Балерине у наручју држим

Ја био сам и јесам и када луда игра престаје,

ја бежим, излазим у ноћ, да ме звезде стишају.

МОРАВКА

Ти девојко са лозом ћутње винове

Што отпорима стрепи и тихо пламти

А ливада сва рођења млека памти

Сва јутра испашена за зубе и рогве.

Ти девојко са морем жудња витих

Што као шкољка звоне у плими

А руке твоје - жеравица у зими

Не знају да су брежуљци неречени сеновити.

И реч да мора сићи са планине

До товјих стаза и цветни корали

Бисерни поглед израстао из тмине

Отвара браве кад жедни су посустали.

ШУМА

Посадио сам једну шуму у очима. Идем голим стазама,

Тада мој ашума дише. Онда ништа не видим: руке постају храстови и крше небо. Курјаци гладни ноћи кидају и довршавају звезде. Буљине целу ноћ траже сузе за своје крикове, а онда беже у понор ћутања.

Долази зора, гребе се и провлачи, чиц умивена плаим, очи су јој даљина. Тргнем се, око мене пролазе дрвета.

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

ОТИШАО САМ У ЛИВАДЕ

Дунав ваљ таласе, ја пружам руке што су ми доносиле свитања и умирања.

Како сам био четврто лето гимназијалац, са најћудљивијим јутрима, како су дечаци плели осмех (као и сви дечаци) и били црвени од булки што су расле у очима! Ксако сам уривао руке у руке – беле као бели облаци изнад редно распеване косе, како сам тонуо низ дубоку обалу без дна, а шебоји мирисали, мирисали.

Она је то била, сва нежност, она што очима грли небо, а небо тоне у црне заливе.

Излази сва насмејана из воде, а сунце јој боји рамена. Лето стоји и она ми се увалчи у свитање, она – једина на видику, врела од крви и све бржеи брже течемо као таласи, непрекидно, у зноју, од ноћи, греха, далеко, даље...

Дижем очи. Јутро се појављује изнад трепавица, а мени изгледа да се руши склисура, да се камење скотрљава низ руке...

Био сам четврто лето гимназијалац, са немиром у данима, а дани су били отицања.

Понекад би се куле умиљавале облацима, а ја сам ћутао и пригушидаво све ветрове и све клавирске звуке. Скидао сам маску, просту од претварања и пио горке месечине. Траве су биле исувише далеко (бар тако ми се чинило).

Небо одваљивало азуре, вода их растварала, вирови се заплавњивали, ја сам тонуо у дунавске таласе и шуме, снови се од капљица стишавали. А она...?

Био сам нешто старији и нешто мање тиши и можда се довољно разлога да у стварност померим руке.

Отишао сам у завичајне ливаде; у тиху песму уског колека да нађем стихове и боје. Остали су моји зелени и не баш случајни дани, горки и распевано лепи, можда и због тога што су Ђурђеве куле свакодневно тонуле и пркосиле, можда зато што су лађе и бордови сидрили и зно грођа показивало понекад јесен... можда.

„Омладина“ 1955.