Немиром
безбројних очију шара по небу
У совје
прозирне образе уткива рибе, легне
Испод рођених
брда и широко испружи руке
Замути се
одједном и гори напуњена сунцем
Па полако
небо пада а она се охлади у плаој
Марами и вече
се прикрада са рукама од сенки
Онда буде
дубока па се дан зацрни и разбије на дну
Ја сам пријатељ
сељака са рукама коре и
Месечине и
плени ме осмех Мораве на њиховим
Уснама кад
буду годионе трешања и жита
Буљине
закопају понеки крик у свод мрака
(док наслоњен
на случајно стабло посматрам
Слике
преброђеног дана) тополе се беласају
Као беле руке
и шкољке постају месечине и ја
Осећам да
дубока љубав у мени клија, баш и због
Тога што она
понека покаже и зубе, када тек
Рођени дани
пливају и даве се, и одлазе на раме
Зеленој обали
пролећа
„Омладина“
1955.
