ГОСПОД НАД ВОЈСКАМА
БЕЗ ДНА,
СА МЕЗГРЕ
Прислонисмо вид
Сан пута означен:
Ко са њима о зид,
Ко је камен бачен.
Распламса, изручи,
Са рамена гукне.
Са горњег опучи,
Са доњег умукне.
Из времна кљаста
Раслабљени чуче
Раби, граја тмаста,
Са дна нити вуче.
А жамор са мезгре,
Тихо љусци зукне.
Сљушти се до језгра,
И поново букне
KРУГ ДЕВЕТИ, ГЛАСНО
Срету Бошњаку
Ноћ каменом стазом и сенка гоља
Силази, на дохват: редослед појава такао
Врата следећа, седам велова иза постоља.
Сазнање, ни за педаљ се ниси примакао.
Седам заборава без застава, док безобличне
Стрше висине, украј несталих кула.
Седамдесетседам још ужаса, језичине ли невичне;
За историју ниче трава, књига јури Теодула.
Са дреком сеобе народа: исплажени, ал урамљени
Славом кнезови. Кавгом, изнад мача, гајдаши.
Тек, лествице у небосклоне, кораци усамљени;
Ал дођоше до воде, с пеном на устима, крсташи.
Украј путира, под убрусом се пуни
Од капи крви и вина, даљином дрхтај носе.
Пред најездом, уједоше се за речник Хуни;
На вараварско коље, извијен крстић, што се
У писмени задатак, пред Цариградом, тврдо
Отимље, нога без мере царске, жмурна ковина звекће.
Презир на главу, историја се сакри у брдо.
Допаде љута арамија, гађење на мараме брекће.
И све зби се, док нове огртаче, двадесети
Огрће век на плећа несмајнима; жилом у змајске
Отворе, у гробове сиђи, у круг девети,
Да оближе их вапај душе, некадашње рајске,
(као на сабљи, кад се оштрица искали).
С миром, поднеси то што одузима ти, местимично, ход,
Па кожа са језом, у поноре, Адамов сине, пали –
С анђелом искеживе образине, снује потоњи род.
Иза зеленог хлада вире. Неки од њих траже пуноћу
Житке смесе, док плови барка, са чудесима.
Шапат, који говори тобом, придржава јасноћу
Која ће вео по вео, за изданак да те прима.
С два пута, увек, са раскрђћа (обема цветна роса)
Усамљена, у доње одаје, где ли, ћутња се
наједном поклони.
Сувише ромор паде; мир с тобом, и благи
Поглед Христоса,
Пред понором – покуцај! Пред вратима – звони!
БЕЛИ КВАДРАТ
Откри ли се плач,изви нејасна нит?
Ридање, које зауставља кораке.
Травом, у понору, шар змијин, и скит
По ободу, уз молитвене зраке.
Уз зуј и претње, док просијава
Доња ивица моста од пепела.
Зелена грана на конопу спава,
Даљ и кућа без крова – ћела.
Собом узнесена, растрчава крок.
Шуштањем меша бат. У видно поље
Магли хоризонт, размешта ток,
У цокулама премешта постоље.
За слушно објашњење, пренесено,
Довољан доказ конзерве, затворен круг.
Мера течности равномерном тасу смрачене
Данге. И живопис по трагу, дуг.
Шта види степеник, кревет пришапне.
Жена на разгледници празног хотела.
У окну марама нејасна, а ушмрцне и запне
Бели квадрат, тишина, на белом – бела.
ПРЕД БИВШИМ ГРАДОМ
Пред прагом заустављена слика
Меша се и плови у мапи улица.
Прашином топот и рика,
Пред завесом и други клин
Плач Јеремијин,
Плач Рахиљин.
Сунце просијава
А бешумна трава.
Уз лица – огртачи, нејасне прилике.
Бивши град жестини се примаче;
Отворен простор у небу затрепери.
Чиме ли се ужас затрчава, јаче:
Не плачите јерусалимске кћери!
Беше ли још један са играчке рат
Чује ли те неутешни, сенком уроњени брат.
Испод пепела, међу цокулама одзвања,
Још заинтачен и запенушан бат.
Из парка једно се дрво клања,
Ви на ниским постољима, што славу
Узносите себи, зар не чујете, слушно вама
И неузвисло, што противно је вашим главама,
Господ над војскама.
Таласом жртвовани из даљина сричу
Књигу предисловија, до врха браде
И свакаквим, узносећи се послушањем, стичу
Пут, кад увијена прошлост у једну књигу стаде.
Рикну пошаст, ал у небу двери:
Не плачите, јерусалимске кћери!
ЈУТАРЊЕ, ЛАГАНО ТРГОМ
Горану Петровићу, роману
Опсада цркве Светог Спаса
У звоњави лишћа Трга Светог Саве
У невидљиву се кошуљицу обуче,
Промени с тишином ток, да поруку свуче
С небеса, и ван себе научи реке да справе
Трепераве потезе, замрљане у два маха.
Али с мрље, заустави је, нечујно,
С појцима у цркви, размештање праха.
Из основе од костију, молебни дашак бујно
Крене Тргом, увијен у руно светла;
Мало начетога мрака обујми нов ток,
Застане, и напише брзо посвету тла,
Везујући корен за изданке, сунчев проток.
ЛЕТО, ОБРУБ ЛИНИЈЕ
Драгану Хамовићу
И с прозора ми келије, обруб линије
У писању, меша се и с хоризонтом
Спаја у бели лист. Ту, сувишан, гледом пиније
Ваздух, засени те и весели Понтом.
Седи ли попут докона узла, с руном
И свлаком храњена мисао, са зарне обале
Метежа, што ратно се костреши, пуном
Тишином огласе се ретке стазе и сандале.
Зид ли додирну објашњење крепосно,
Главе ће саме, јасно, пожаром и јауком
У число расточења. Узалудно с тим науком
Кад се у Цариграду исцрпи све посно
И крену наопаким током. Кад ли ће из нити
Скрите, животворни, да сувом кориту исцеди млаз
Танки, с вером доток. Не треба крити
Тврдо што згази камен, а он благослови одраз.
ПУТ ИЗМИЦАЊА
Ивану В. Лалићу
Јесмо и болесни, Боже?
Знамо ли сагнути главу,
Зауставити сен трепераву,
Док се безакоња множе?
У пукотинама и на лештару,
Занемеше ли, растрзана чула?
Не протумачисмо из расула
Ни ход, у замену за песму стару.
За попевке у устима туђим,
Хартијама избељеним до пола,
Ни хладно грумење у левку раскола,
Од тмуше растурени и луђи.
У штурим основама, док се множе
По суватима да бацају сидра,
Расут пут, стакленици, троглава хидра;
Нејасан маглуштином стожер.
Боцкање језика уз листак,
Изгледом староставног свитка,
У засењености – болни свлак
Љуштуре, измицање ужитка.
Отворише ли се ганглије и споре,
Из ког дисање траје испод коже?
Необележене, зраком покоре
Незнане у звону, ни да се гложе.
Тачке на границама, обележише ли
У измицању различитост стања?
Не приметисмо, у ходу сталном, бели
Прамен маглен, пут измицања.
